СУША

Суша је овог лета у Србији изузетно јака и дуга, па се процењује да ће изазвати штету равну огромној штети коју је изазвала прошлогодишња поплава.
Овогодишња ситуација са сушом која хара по Србији није нова већ се понавља из године у годину.
Зашто годинама током лета владају јаке суше у Србији?
Хришћански преваранти на ово питање одговарају како нас њихов измишљени Бог кажњава сушама за све почињене и непочињене грехе, док они којима је пракса завере блискија од хришћанских лажи улазе у нову замку па говоре како суше изазива „свемоћни“ хаарп који наводно контролише временске прилике и неприлике по Србији и целом свету.
Међутим, тачан одговор на ово питање нам даје Србска традиција.
Јаке суше током лета владају у Србији јер у Србији више нема Додола, односно Србкиња које су некада током лета призивале кишу.
Јасна је ствар да је суша током лета по Србији било одувек, међутим, наши преци су проблем са сушама решавали тако што су Додоле ритуално призивале кишу.
Од када нема Додола – од тада се ритуал призивања кише не практикује и од тада током лета владају јаке суше у Србији.
Ко су и шта су Додоле и какав је то ритуал призивања кише који оне изводе се може видети из овог чланка преузетог са википедије који, и поред ситних грешака (Додоле су ритуал призивања кише изводиле и по пољима а не само у селима како је у чланку наведено), даје јасан увид у то како су некада Србкиње изгониле сушу из Србије:
„Додолски ритуали су паганске ритуалне игре и песме чији магични елементи су имали за циљ да изазову кишу.
У игри су учествовале углавном младе девојке (5-12 година), јер су ритуална правила захтевала потпуну невиност.
Девојке су звали Додоле и биле су обучене у стару одећу, углавном подерану, на глави су носиле венце од трава, житарица и цвећа и букете цвећа у рукама.
Главна додола је морала бити сироче (без оца и мајке) или рођена после очеве смрти (посмрче), с тим да након њеног рођења није смело да се роди ниједно друго дете.
Ишле су селом и играла и певале испред сваке куће.
Додоле су се окупљале током летњих суша.
Носиле су са собом гранчице храста, јер је храст је по старом индоевропском веровању дрво бога громовника Перуна.
Као необична и полунага појава, додола се креће слободно по селу заједно са девојкама које је хорски прате.
Када дође пред нечије домаћинство обред почиње, она пева стих по стих, а девојке у глас припев «ој додо, ој додоле».
У току певања она игра тако што се окреће у круг.
Када отпева песму додола бива поливена водом од стране домаћице.
По завршетку обреда бива награђена.
Обреди се разликују од места до места.“
Тако је било некада, а данас када нема Додола да призивају кишу – суше су несносне.
Зашто више нема Додола?
Наши преци су, због живота у Србској традицији, имали контакт са Србским Богом, за разлику од данашњих Срба који не живе у Србској традицији и немају контакт ни са самим собом а камоли са Србским Богом.
Србска традиција је плански затирана до те мере да Србкиње и Срби беже од свега што је традиционално Србско и прихватају све туђе што је наметнуто јер по извитопереним поимањима данашњих Србкиња и Срба традиционалне Србске ствари нису довољно „модерне“.
Србски градови као легла свакаквог неморала са једне и Србска традиција са друге стране су два појма која стоје на дијаметрално супротним странама, а и Србска села, која су такође плански затирана, све више одпадају од Србске традиције, док оно мало преосталих Србкиња из Србских села желе да се преселе у градове да би тамо живеле исфантазираним животом на високој нози који им је пројектован преко теле-визије.
Данашња Србска деца не одрастају и не васпитавају се у Србској традицији, већ дечаци одрастају уз измишљеног „супер-јунака“ Спајдермена а девојчице уз измишљену лутку Барбику, па је сасвим извесно да Србска девојчица одрасла са лутком Барбиком сутрадан неће постати Србска Додола.
Због свега овога, данашње Србкиње, које су некада биле поштоване и као ратнице и као свештенице, немају данас појма шта су Додоле нити их Додоле занимају.
Данашње Србкиње занима материјално и телесно а не духовно и душевно, па је тако највећи број Србкиња сам себе свео на ниво курве којој идеал представља пар кубика ботокса ушрицаног у уста и пар силиконских имплантаната уграђених у груди и задњицу, док јој сан представља шипка на коју жели, попут мајмунице, да се пентра и око које жели да се врти млатећи силиконским грудима и силиконском задњицом и називајући ту своју неартикулисану кретњу заводљивим плесом којим ће зарадити паре, а све супротно Србским Додолама којима је ритуални плес служио у сврху призивања кише.
Постоји и група Србкиња која себе сматра традиционално и патријахално васпитаним, међутим њихова традиција и патријахално васпитање се своде на то да при уласку у каменом зидани хришћански храм ставе мараму на главу и да у каменом зиданом хришћанском храму клече на коленима, што само по себи значи да су оне упецане у мрежу хришћанске наметнуте религије и да се налазе ван истинске Србске традиције.
Зато није ни чудо да Србских Додола више нема и да сваког лета суше пустоше Србију.
Још једна последица нестанка Додола је да ми Срби, због летњих суша, долазимо у ситуацију да нам се хришћански преваранти лажно представљају као чувари Србске традиције и да нам по Србији заказују и организују своју хришћанску превару названу молебан за кишу, као што је то 26. августа 2012. године урадио хришћански преварант епископ Ваљевски Милутин који је тада позвао Србе да се покају за грехе и да заједно са њим моле његовог измишљеног Бога да пошаље са неба кишу жедној земљи.
Наравно да се хришћански преварант епископ ваљевски Милутин тада служио преваром не би ли Србима приказао моћ свог измишљеног Бога па је данима унапред добро пратио временску прогнозу те је зато хришћанску превару названу молебан за кишу заказао и организовао тачно на дан за који је хидрометеоролошки завод најавио престанак сушног циклуса и почетак падавина.
Хришћанска превара названа молебан за кишу је организована и ове године у Бијељини, у Републици Србској, и њу је 25. јула, на дан празновања хришћанске лажи зване „чудотворна икона пресвете богородице тројеручице“, служио хришћански преварант епископ франкфуртски и свенемачки Сергије, поред кога су измишљеног хришћанског Бога молили за кишу и наметнутим хришћанством заведени Срби, но обзиром да су сви они молили измишљеног Бога – киша тог дана није ни падала.
Киша је падала 20. јула и данас 2. августа, и та два дана (20. јул и 2. август) су у ствари, ако занемаримо разлику у календарима, један те исти дан – дан Србског Бога Перуна, и то је још један од показатеља хришћанским преварантима како заиста стоје ствари и да молитве упућене њиховом измишљеном Богу увек остају неузвраћене.
Браћо Срби и сестре Србкиње, немојте да дозвољавате себи да вас хришћански преваранти заводе својим хришћанским лажима и да на тај начин од вас праве просјаке који просјаче и моле за кишу измишљеног хришћанског Бога, већ се вратите Србству – јер као што хришћанска превара названа молебан за кишу не може да замени Додолски ритуал призивања кише који је практикован од кад је Србског света и века, и као што било шта туђе, наметнуто и „модерно“ не може да замени Србску традицију, тако ни било који измишљени Бог не може да замени Србског Бога Перуна.
Браћо Срби и сестре Србкиње, никада немојте да заборавите да Србин и Србкиња Србског Бога не моле, већ од Њега траже, онако као што су Додоле тражиле кишу, Србски Бог даје и Њему се Србин и Србкиња захваљују јер Србски Бог је Србин, Он је наша фамилија.

Advertisements
СУША

„УСПЕШНИ“ СПОРТИСТИ КАО ЛАЖНИ ИДОЛИ КОЈИ СЛУЖЕ ЗАМАЈАВАЊУ СРБА

Када су се пре шест година наводно Србске тенисерке Ана Ивановић и Јелена Јанковић сликале са ратним злочинцем и србомрсцем бившим америчким председником Билом Клинтоном о томе се јако пуно говорило и њих две су веома често и сасвим оправдано биле критиковане због те слике. Featured image Када је пре неколико дана наводно Србски тенисер Новак Ђоковић урадио апсолутно исту ствар и сликао се са усташком председницом Колиндом Грабар-Китаровић, о томе нико није ни бекнуо јер Ђоковић је „љубимац нације“ и њему је све дозвољено. Featured image Да ли постоји било каква разлика у сликама „наших“ тенисерки са Клинтоном и „нашег“ тенисера са Колиндом?
Не постоји.
Вилијем Бил Клинтон је осведочени међународни ратни злочинац који је 21. септембра 2000. године, од стране Окружног суда у Београду, осуђен у одсуству (заједно са Медлин Олбрајт, Вилијемом Коеном, Тони Блером, Робином Куком, Џорџом Робертстоном, Жаком Шираком, Ибером Ведрином, Аленом Ришаром, Герхардом Шредером, Јозефом Фишером, Рудолфом Шарпингом, Хавијером Солоном и Веслијем Кларком) на јединствену казну затвора у трајању од 20 година због вишеструких злочина извршених у агресији на Србију у оквиру злочиначке операције назване „Милосрдни анђео“ изведене 1999. године.
Мало је познато да термин „милосрдни анђео“ представља једну од метода инквизиције по којој ако прогоњеног не спале живог, такав је могао, уз мало среће, да добије доживотну робију и да живот проведе у мрачном казамату, и такав чин се зове „милосрдни анђео“.
Обзиром да нас Србе нису успели да уранијумским и касетним бомбама и пројектилима спале живе, очигледно је да су нам наменили доживотни мрачни казамат.
Пресуду Окружног суда овим удруженим злочинцима је укинула издајничка и марионетска досманлијска власт непосредно по извођену државног удара 5. октобра 2000. године.
Са друге стране, Колинда Грабар-Китаровић је настављачица усташке србомрзачке политике и сигуран сам да касветни Срби нису заборавили њене изјаве у којима је говорила следеће:
– „Срби који живе у Хрватској за мене су Хрвати.“
– „Ништа мање нећу тражити за Хрвате у Србији, Војводини и у другим суседним земљама.“
– „Мислим да је Готовина херој.“
– „Кардинал Степинац је доиста био свети човек.“
Значи, са особом која даје такве усташко-србомрзачке изјаве је „наш“ тенисер Новак Ђоковић, потпуно насмејан, остао овековечен на заједничкој фотографији.
Не оспоравам ја Ђоковићу право да се слика са србомрсцима, али ако већ то ради, онда нека престане да глуми Србина јер ниједан честити Србин се никада и ни под којим условима не би ни поздравио ни сликао са србомрзачком багром.
Заправо, Новак Ђоковић је само по имену и презимену Србин, док је у стварности космополитски спортиста и манекен спонзорских фирми чије лицемерје, манипулисање Србством и лажним Србским патриотизмом се најпластичније огледа у примеру када на тениским турнирима витла Србском заставом.
Кад сам већ код тога, поменућу следећу чињеницу – његов „љути противник“ Федерер је рођен у Швајцарској и живи у Швајцарској али након „победа“ не млатара швајцарском заставом; његов други „љути противник“ Надал је рођен у Шпанији и живи у Шпанији али такође након „победа“ не млатара шпанском заставом; док је Ђоковић рођен у Србији и мада не живи у Србији већ у Монте Карлу, он после победа млатара Србском заставом.
Међутим, Ђоковићево „Србовање“ у виду витлања Србском заставом је само добра глума на коју никако не треба наседати јер је очигледно да је Ђоковићу, као становнику Монте Карла а не Србије и као космополитском спортисти а не Србину, сасвим свеједно шта усташка председница Колинда Грабар-Китаровић изјављује о Србима у Хрватској, о Војводини, о ратном злочинцу Анте Готовини и о „светом човеку“ усташком злочинцу викару Алојзију Степинцу па се без икаквог стида и срама слика насмејан заједно са њом.
Многобројни обожаваоци лика и дела Новака Ђоковића ће у одбрану свог идола рећи да је он помагао Србији и да је донирао новац након поплаве која је задесила Србију у пролеће прошле године.
Такви многобројни обожаваоци лика и дела Новака Ђоковића заборављају да су помоћ донирали и многи други знани и незнани Срби а не само он, и да он, тиме што је донирао новац за вртић, није аутоматски ослобођен сваке критике.
Такви многобројни обожаваоци лика и дела Новака Ђоковића заборављају и да је он од државе Србије добио на коришћење земљиште које је, имајући у виду његове платежне моћи, платио смешном сумом, те да су се поједини градови у Србији просто утркивали да му доделе бесплатно земљиште на коришћење.
Многобројни обожаваоци лика и дела Новака Ђоковића ће у одбрану свог идола рећи да је повод писања оваквих текстова узрокован љубомором и завишћу према њему.
Таквим многобројним обожаваоцима лика и дела Новака Ђоковића поручујем да никоме не бих пожелео да живи живот који Новак Ђоковић живи јер је њему унапред испрограмирана свака секунда свакога дана, и такав живот није живот слободног човека већ испрограмираног робота.
Многобројни обожаваоци лика и дела Новака Ђоковића ће у одбрану свог идола рећи да Срби својим сународницима Србима не опраштају успех.
Таквим многобројним обожаваоцима лика и дела Новака Ђоковића кажем да заједничка фотографија на којој се налазе он, као „Србин који је успео у животу“, и усташка председница и србомрзитељка Колинда, доиста представља доказ његовог „успеха“, као што доказ његовог „успеха“ представља и орден „Светог“ Саве првог степена којим га је 2011. године одликовала домаћа хришћанска црква због „његове делатне љубави према Мајци Цркви“ и поручујем свим касветним Србима и Србкињама – сачувај нас Перуне од таквог „успеха“.
Многобројни обожаваоци лика и дела Новака Ђоковића ће у одбрану свог идола рећи да би свако од нас поступио исто кад би се нашао на његовом месту.
Таквим многобројним обожаваоцима лика и дела Новака Ђоковића кажем да ово говори само о њима јер су ситне и продане душе које су везане за материјално.
Многобројни обожаваоци лика и дела Новака Ђоковића ће у одбрану свог идола рећи да им је он донео много радости.
Такве многобројне обожаваоце лика и дела Новака Ђоковића питам следеће:
– Колико дуго је трајала та ваша радост?
– Да ли сте због Ђоковића постали боље особе или сте, гледајући њега на теле-визији, попили више пива и појели више грилованог меса и кобасица и то зато што се сте тако видели у хипнотишућим рекламама које се емитују током спортских преноса на тој истој теле-визији?
– Је ли вама нормално да неко ко удара лоптицу рекетом и пребацује је преко разапете мреже (или трчи по ливади за лоптом, или лопту убацује у кош) заслужује да буде многоструко више плаћен од пољопривредника и радника који конкретно доприносе бољитку друштва?
У томе и јесте поента, „врхунски“ спортисти су толико плаћени јер им је задатак да замајавају обичан пук који их обожава и сматра идолима иако нико од њих није урадио ништа конкретно и корисно што би заиста допринело прогресу Србије и тог истог Србског пука који их идолопоклонички обожава.
Срби, схватите да је Новак Ђоковић „Србин“ само онда када треба замајавати Србе и „помоћи“ им да, гледајући својим широм отвореним очима у њега и у његове тениске „победе“ путем теле-визије, широм зажмуре на оба ока и лакше прогутају Србске поразе који се, истовремено кад и његове „победе“ широм света, дешавају свима нама пред носем – у самој Србији, попут најскоријих примера када су газде Међународног монетарног фонда дошле у Србију и наредиле да Србска струја мора да поскупи или када се свакодневно на Србију дешава инвазија наводних азиланата, миграната и избеглица из Африке, блиског и далеког истока, као и цигана из Европе који преплављују Србију која је, од стране својих европских „партнера“, приморана да о њима брине на начин на који никада није бринула ни о једном Србину, односно да им обезбеђује смештај, храну, џепарац и, ако они то затраже, држављанство и стални боравак.
Просто речено, Новак Ђоковић је само један од спортиста који представљају корисне идиоте који служе за одвлачење пажње Србима од стварног живота.
Све ово изречено за Ђоковића важи и за друге „наше“ „врхунске“ спортисте.
Као један од таквих примера се може узети Владе Дивац који је својевремено активно учествовао у свакој предизборној кампањи бившег председника Србије издајника Бориса Тадића пружајући му апсолутну подршку, и због те подршке је заузврат инсталиран на место председника Олимпијског комитета Србије.
Наравно да је на такву функцију постављен користан идиот који је омиљен у народу, из разлога да се лакше прогута и свари одлука Међународног олимпијског комитета да прими у своје чланство окупирани део Старе Србије који они називају Република Косово, и ту одлуку је Владе Дивац, као председник Олимпијског комитета Србије, прихватио без икаквог протеста.
Том приликом је председник Међународног олимпијског комитета Томас Бах изјавио:
„Није било формалног протеста. Ово ми је прилика да јавно захвалим господину Дивцу на његовом истинском спортском понашању и на чињеници да је ставио индивидуалне интересе иза интереса спортиста Косова“.
На то је Дивац аминовао:
„Ми треба да будемо део друштва. Ја инсистирам да ову ситуацију гледамо спортским очима. Ми смо спортска организација, а не политичка, тако да идемо даље.“
Очигледно да је спортистима спорт важнији од Србије и Србског Рода јер спорт је тај који брише границе, а те границе које брише спорт су Србске границе, па је самим тим још очигледније да спортске очи гледају на ствари другачије од Србских очију.
„Нашим“ „врхунским“ спортистима  Србија представља краву музару дужну да им исплаћује, и поред свих њихових на западу зарађених милиона, тзв. националне пензије које су они „зарадили“ „проносећи славу и част“ Србије по свету.
Међутим, познавајући профиле тих спортских „јунака“ који „погибоше“ на спортским „борилиштима“ широм света за „част и славу“ Србије и тиме зарадише националне пензије могу да питам следеће:
– Колико се од хиљада и хиљада силних „јунака“ вратило у Србију са запада 1999. године у току агресије?
Један једини.
Сви остали су наставили да се „боре“ не за Србију већ за своје газде са запада, наводно се солидаришући са Србијом и Србима носећи црне траке на рукама.
– Да ли је неко од хиљада и хиљада „наших“ спортских „јунака“ који живе на западу икада упутио реч критике на рачун тог запада и да ли је критиковао тај запад због геноцидне политике коју спроводи над Србима?
Никад нико.
Али када заврше спортску „каријеру“ спремни су да се врате у Србију да би преузели неку функцију на којој би наставили да служе својим газдама са запада.
– Где су сви ти „врхунски“ спортски „јунаци“ из Србије и са запада били прошле године када су поплаве пустошиле Србију? Да нису можда помагали грађанима прво у постављању џакова са песком а затим и у евакуацијама?
Наравно да нису већ су наставили да „вредно“ тренирају да не би испали из „форме“ и да би спремни дочекали нове спортске „изазове“.
Но, свако од тих спортских „јунака“ представља себе Србском Роду као великог патриоту коме је сан да га једног дана испод скупштинског балкона дочека стотине хиљада замајаних Срба који ће у хорском трансу да узвикују његово име и презиме правећи на тај начин од њега свог лажног идола.
То је слика и прилика „наших“ спортских „јунака“.
Они којима заиста треба дати националне пензије су Србски ветерани, као и Србски проналазачи – освајачи награда на многим Међународним сајмовима патената чији проналасци би могли да уздигну Србију.
Да је памети, за Србске проналазаче а не за „наше“ „врхунске“ спортске „јунаке“ би се говорило да су понос и дика Србије и у њих би се улагало, а из тог улагања би и Србија и Срби имали користи јер од „наших“ „врхунских“ спортских „јунака“ ни Србија ни Срби немају ама баш ништа осим замајавања.
Додуше, са времена на време, неки од „наших“ „врхунских“ спортских „јунака“, заједно са „обичним“ грађанима, донирају новац у хуманитарним акцијама сакупљања новчаних средстава за особе којима су потребне хитне трансплантације органа, мада би пре свега држава Србија из буџета требала да финансира такве операције, јер кад већ држава Србија из буџета финансира операције промене пола једним болесницима онда би морала да финансира и операције пресађивања срца, бубрега или коштане сржи другим болесницама, јер не смеју једни болесници да буду повлашћенији од других, не смеју једни болесници да буду на терету Србског буџета а други болесници да зависе од успешности хуманитарних акција.
Прича о спорту и „успешним“ спортистима као лажним идолима који служе замајавању Срба не би била потпуна када се не би споменули „навијачи“ и „навијање“.
По „завади па владај“ принципу, Србима је Служба 1945. године потурила своје пројекте, два наводно ривалска спортска друштва „Црвену Звезду“ и „Партизан“, који су прозвани „Титовим близанцима“, јер се Србима, по систему „изаберите од два зла горе“ дозвољава да бирају између два наметнута избора где је намена и једног и другог да додатно дели већ подељене Србеи да их замајава.
Самим тим је јасно да су главни „навијачи“ такође контролисани од Службе и да им је задатак да контролишу бесвесну масу којој је дозвољено да урлањем на стадионима и по дворанама празни своје нагомилане фрустрације, тако да су стадиони и дворане постали места на којима се изводе јавни ритуали налик на оне који су описани у књизи „1984“ који се зову „Недеља мржње“ и „Два минута мржње“ а у којима се скандирањем парола, певањем песама и ношењем транспарената исказује мржња са сврхом каналисања личног незадовољства дела становништва према непријатељу да би се на тај начин отклонила опасност по режим.
За разлику од књиге „1984“, на спортским „борилиштима“ навијачи мржњу исказују према „непријатељу“ који носи дресове других боја, док је све остало сасвим исто.
Осим тога, навијачи „Звезде“ и „Партизана“ себе представљају великим хришћанским верницима који не иду на утакмице кад је „велика субота“, али зато пре и после „велике суботе“ једни другима пусују исте Србске мајке, боду се ножевима, пале се бакљама, пуцају једни на друге и улудо губе своје животе зарад „вољеног клуба“ јер су заведени нечим што се представља као Србско до те мере да себе неформално назива и једним од „стубова Србства“ али са Србством нема додирних тачака већ служи за поделу и замајавање Срба.
У целој тој причи везаној за наводно ривалске клубове који деле и замајавају Србе, увек са својим запаљивим изјавама које доливају уље на ватру и додатно шире навијачки раздор учествују и сами спортисти који наступају за те клубове, као и функционери и руководиоци тих клубова.
Зато Срби, одбаците спортисте јер представљају лажне идоле, престаните да се замајавате масовним спортом који добро ником није заиста донео, и наравно обратите пажњу на своју физичку културу па зато вежбајте борилачке вештине да би могли да одбраните себе и своје ближње, јер у времену које долази – „умеће са лоптом“ вам неће ни најмање помоћи.

„УСПЕШНИ“ СПОРТИСТИ КАО ЛАЖНИ ИДОЛИ КОЈИ СЛУЖЕ ЗАМАЈАВАЊУ СРБА

КОМЕ ЈЕ СМЕТАО ХРАСТ СТАР 600 ГОДИНА?

Featured image

Пре недељу дана је у Савинцима посечен храст стар 600 година и висок 40 метара јер је наводно представљао сметњу пројектованој траси аутопута.
Наравно да је прича како једно дрво смета траси аутопута пројектована за јавност и да представља чисто замајавање те да је аутопут и могао и морао да буде незнатно измештен да би се храст сачувао.
Коме је заиста сметао храст стар 600 година?
Сметао је онима којима сметају Србија и све оно што је Србско и што, попут овог храста, спада у Србску традицију.
Храст је сметао окупационом издајничком марионетском државном врху Србије који служи Бриселу а не Србском роду, и који Србе, методом „лонца за топљење“, жели да да претопи у гејуропљане, па у склопу тог програма који спроводи удара на све стубове Србства – породицу, традицију, културу.
Храст, као један од симбола Србског Бога Перуна и култа светлости, је сметао и домаћој хришћанској цркви која себе назива српском, а која је одиграла више него срамну улогу у сечи овог храста.
Наиме, у својој мржњи према свему што представља аутентичну Србску традицију, хришћански преваранти су ни мање ни више него благосиљали сечу храста уз речи које је изговорио директор Патријаршијског управног одбора Стојадин Павловић:
„Важно је да се у овом случају религиозно одвоји од сујеверја. Храст не може бити ни црква ни светац. Храст се не може сматрати светињом. Светост припада људима јер су они освећени Духом светим. Мештани овог краја знају шта за њих представља овај храст. Радоваће се и Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави опадање броја становника у овом крају.“
Е па хришћански преваранти огрнути у црне мантије, тај храст је старији од огромне већине ваших цркава јер је највећи број ваших цркава никао по Србији тек у 19. веку и тај храст је и вреднији и светији од свих ваших хришћанских каменом зиданих манастира и храмова заједно.
Хришћански преваранти, како сте радили – тако ћете и проћи, па се сетите како сте својим срамотним благословом учествовали у сечи овог живог храста, а ви Срби немојте да наседате и да се узрујавате када, у предстојећем верском рату између хришћанских и исламских превараната који служе истом господару, будете видели како хришћанске камене храмове гута пламен, већ се сетите да су хришћанство и ислам за Србе једно те исто, сетите се и речи које је изговорио директор Патријаршијског управног одбора а које гласе да „Светост припада људима“ што се може протумачити да Светост не припада каменим храмовима, и такође се сетите да хришћански камени храмови нису Србски већ хришћански, наднационални и да немају никакве везе са Србством.
Стари храст је посечен по ноћи, а зна се да само окултисти своје радње обављају под окриљем таме.
Несрећници који су га секли моторним тестерама су Србски изроди, најамници који су за обављање „посла“ добили по 10 евра (уз додатак од по четврт леба и по једне сувомеснате конзерве због „тешког физичког рада“), јер је добро познато да би Србски олош за цену од 10 евра (и пун стомак) продао и оца и мајку и брата и сестру и децу а камоли посекао храст који је преживео толике векове.
Међутим, један од најамника (Драган Јовчић) је својом изјавом датом након сече храста опет скренуо пажњу на учешће домаће хришћанске цркве и њених свештеника у овом неделу.
Он је изјавио следеће: „Не бојим се малера, попови су то расчинили, а за 20 година би се храст и сам осушио јер је стабло било труло.“
Значи, хришћански преваранти се баве и „расчињавањем“.
Ништа чудно, јер то је иста преварантска екипа која, са времена на време, на своје противнике баци и по коју annathemu, па што се онда не би бавили и „расчињавањем“.
Обзиром да су благосиљали сечу храста, не би ме изненадило да су најамницима окадили моторне тестере и попрскали их „светом водицом“ и тако их „расчинили“.
Међутим, каква је разлика између хришћанских превараната који „расчињавају“ и разноразних других белих и црних магова односно превараната и преваранткиња који наивнима, уз добру новчану надокнаду, такође „расчињавају“ све врсте чини, магија и враџбина које им је неко наводно набацио?
Никаква.
Преваранти су и једни и други, само што иза хришћанских превараната стоји домаћа хришћанска црква односно велика фирма за коју они раде, за разлику од ових других превараната који су индивидуалци и слободни стрелци.
Зато се и налазе у међусобном сукобу јер једни другима представљају конкуренцију у послу.
Осврнуо бих се и на други део најамникове реченице који гласи: „… а за 20 година би се храст и сам осушио јер је стабло било труло.“.
Ово испада као да су они којима је храст сметао па су зато, уз благослов домаће хришћанске цркве, одлучили да га посеку у ствари и храсту и свима нама учинили услугу,  јер ето – храст је био стар и труо и они су на време схватили да је његова заштита узалудан посао и да није политичких марионета које о сечи храста доносе одлуку и да није хришћанских попова који такву одлуку благосиљају и да није најамника који „расчињени од малера“ са „светим моторним тестерама“ благосиљану одлуку спроводе у дело – храст би се наводно и сам осушио (али наводно тек за 20 година), па су тако сви они својим чињењем само убрзали природан ток ствари.
Чисто лицемерје и прање руку.
И на крају, да појасним термин „фирма“ који сам употребио за домаћу хришћанску цркву.
За појашњење тога је довољно погледати функцију коју обавља хришћански преварант Стојадин Павловић, који је директор Патријаршијског управног одбора.
Шта ће уопште домаћој хришћанској цркви и њеној Патријаршији управни одбор и директор управног одбора???
Свакоме је ваљда јасно да су предузећа она која имају управне одборе и директоре, самим тим свакоме треба да буде још јасније да је домаћа хришћанска црква у ствари једно велико предузеће, тачније речено – домаћа хришћанска црква, уосталом као и свака друга хришћанска црква, је велика криминална фирма која је заснована на продавању магле и која живи од продавањa магле својим верницима, јер да вас подсетим, хришћански преваранти су пастири својим наивним овцама, а као што сви добро знамо – док има оваца дотле биће и млека и вуне…а и меса.
А где је ту духовност? – питаће се неко.
Нема духовности, нити је икакве духовности код хришћанских превараната икада и било.
Код хришћанских превараната има само много лажи и много превара са циљем расрбљавања Срба.
Браћо Срби и сестре Србкиње, што пре то схватите и што пре прогледате – Србству ће бити лакше да се поново уздигне.

КОМЕ ЈЕ СМЕТАО ХРАСТ СТАР 600 ГОДИНА?

ПРАВО ПОРЕКЛО НАВОДНИХ ХАЗАРА

У последњих пар година су се могле чути и прочитати разне теорије везане за наводне Хазаре – од тога да су они монголско-турско племе, па до тога да владају светом или самостално или у име изфантазираних рептила.
Међутим, све те теорије су потпуно промашене и представљају празне приче, јер истина о наводним Хазарима је скроз другачија.

Наводни Хазари не могу никако да буду монголско-турско племе, из разлога што немају изглед и црте лица које су карактеристичне за Монголе.

Наиме, наводни Хазари су описивани као народ светле боје коже, црвенкасте косе и плавих очију; у кинеској хроници T’and-shu су описани као високи, црвене косе, црвеног лица и плавих очију, док арабски хроничар Ибн-Саид ал-Махриби пише да им је кожа бела, очи плаве, коса црвена и да су им тела крупна.

Ови описи јасно показују да наводни Хазари никако не могу бити Монголи, а са друге стране је јасно да Србска раса има све наведене физичке карактеристике које се приписују наводним Хазарима (бела и светла кожа, црвена коса, плаве очи, висока и крупна тела).

1300. године наводни Хенрих фон Нојштат пише да су Хазари људи Гога и Магога, а у наводној средњовековној Немачкој (кажем наводној јер је Немачка настала крајем 19. века и није постојала у средњем веку) Хазаре називају црвеним јеврејима са црвеном косом и брадом.

Термин јевреј је термин који је измишљен у средњем веку, пре пар стотина година, јер у време када је наводно живео Исус није било никаквих јевреја већ је наводно било наводних Јудејаца, а сам термин јевреј се везује за Хазаре, односно Ашкеназе који су су у средњем веку живели и Европи, а који никада нису живели у Јудеји.

Што се тиче поменутог назива за наводне Хазаре који гласи „људи Гога и Магога“ – ту треба разјаснити на шта се тачно он односи.

Званична лажна историја за Гога и Магога претпоставља да се ради о монголским племенима, што је опет погрешна теза.

Магог се спомиње у Библији и он је наводно Јафетов син, односно унук наводног библијског Ноја који је, заједно са својим синовима Јафетом, Семом и Хамом и њиховим женама, успео да преживи велики потоп.

Наводно од Јафета, Сема и Хама потичу сви садашњи народи света, односно сви садашњи народи наводно представљају њихове потомке, па се тако сви народи света деле у три групе народа које су назване по Нојевим синовима, тако да по званичним поделама имамо „јафетидску“ групу народа, „семитску“ групу народа и „хамитску“ групу народа.

Наводни Јафет, Магогов отац, је у овој причи битан јер наводно Срби представљају његове потомке, па у Изороду (Изироту, Постању) Јафет представља Србе.

О Србима као Јафетовом потомцима пише и Мавро Орбини који у свом делу „Краљевство Словена“ каже: „Словени (Срби) као потомци Јафета, старијег Нојевог сина…“.

О Србима као потмцима Јафета говоре и страни писци Samuel Hazzard Cross и Olgerd P. Sherbowitz-Wetzor, као и католички свештеник, доминикац фра Винко Прибојевић (који Србе назива измишљеним именом Словени).

Када се све ово има у виду, онда  је јасно да ни Магог не може бити никакав Монгол, већ да Магог као Јафетов син наводно представља или директног или побочног Србског предка.

Араби такође помињу Гога и Магога, па тако арабски назив за Гога и Магога гласи Је’џуџ и Ме’џуџ, и у тој њиховој причи Је’џуџ и Ме’џуџ представљају два народа или племена која се појављују са истока пред кијаметски (судњи) дан и који пустоше муслиманске земље, а које ни „васкрсли“ Исус тј. Иса (како га зову муслимани) неће моћи да заустави.
Међутим, у називима Је’џуџ и Ме’џуџ се налази „џуџ“, а „џуџ“ невероватно подсећа на један од погрдних назива за Србе који гласи „џуџа“.

Наравно да и Ноје и Јафет (као и остали Нојеви синови и унуци ) и арабска прича представљају измишљотине и подметачине Србској раси јер су Србска раса и Србска цивилизација старији од ових измишљених библијско-кур’анских протагониста, но остало је званично записано да Срби спадају у „индо-европску“ групу народа (тачније евро-индијску јер се Србски ген из Србије ширио и по Европи и ка Индији – управо као што су европска истраживања хаплогенома потврдила да је хаплогеном Н1А1 најзаступљенији у делу мушке Србске популације и да се седиште тзв. лажно назване индо-европске цивилизиције налази на Балкану, у Србији), чији изворни назив гласи „Јафетиди“.

Да се вратимо на право порекло наводних Хазара.

Наводно се њихова држава простирала између Каспијског језера и Црног мора, међутим, на тим просторима су, у време наводног постојања хазарске државе од 7. до 10. века н.е., живели Скити чија Скитија се простирала од Дона на истоку до Дунава на западу.

Ко су били Скити?

Званична лажна наука нам не открива идентитет Скита, већ Ските дефинише као номадски народ и Скитима званична лажна наука означава сва номадска и лутајућа племена.
Међутим, Јосиф Флавије за Ските, као и за већ поменуте Гога и Магога каже: „Магог оне који живе у њему зове Магогити, а који су од Грка названи Скити“.

Пошто смо већ видели везу наводног Магога, сина Јафетовог, са Србима, и пошто су се Магогитима називали Скити, из тога јасно произилази да Скити имају везе са Србима, односно да су Скити у ствари Срби.

Да је тако, говори нам и само име Скити које је настало из Србског глагола скитати, што се савршено уклапа у причу о скитачком, номадском, лутајућем народу.

Скитија се такође помиње под називом Сарматија, јер је име Сармати заменило име Скити.

Сармати се као назив употребљавало до 11. века н.е., и за Сармате је записано да су живели око Кавказа, Црног мора, Дона и Дњепра, па да су се касније раширили до Висле и Дунава, али нам званична лажна наука не открива идентитет Сармата.

Писац, историчар и лингвиста Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) који је у свом делу „О пореклу Словена“ истакао тврдњу да су сви Словени првобитно називани Србима, је у истом делу о Сарматима написао следеће: „Сарматски народ – то су Сирби“, а такође је у свом делу приложио цитат једног католичког бискупа из 10. века који је записао: „За Сармате се каже да су се у то време звали Сирби“.
Као што видимо, нигде ту нема ни помена Хазарима, Хазарији, Хазарстану, а одређени покушаји углављивања Хазара као монголско-турског племена од стране званичне лажне науке пропадају због описа тих наводних Хазара, где се види да расне и физичке карактеристике којима су описани не могу да припадају Монголима већ Србима, као и што повезивање монголско-турског племена са „људима Гога и Магога“ нема никакву основу јер је Магог, као син Јафетов, повезан са Србима, као што су са Србима повезани и Скити (Сармати) који су називани Магогитима.

Чак и Артур Кестлер, писац књиге „Тринаесто племе“ која говори о Хазарима наводи да су наводни Хазари дошли са реке Волге и Кавказа а не са реке Јордан и Канана.
Јасно је да су Сармати, односно Скити, некада били Срби и то је оно што нам званична лажна наука свесно прећуткује из разлога што је право порекло наводних Хазара тј. некадашњих Срба а потоњих Скита (Сармата) проузроковано искључиво одпадништвом од Србства због лажне религије .

Званично, наводни Хазари су, пре примања јудаизма, обожавали једног бога по имену Тенгри коме су, у ритуалима, жртвовали коња.

Пошто случајности не постоје, и пошто смо већ видели да су наводни Хазари у ствари Скити, због тога не треба да изненађује готово истоветан запис везан за жртвовање коња који је оставио Страбон: „Меса-Гети су веровали у једног бога коме су као жртву приносили коња“.

Меса-Гети је један од назива за Ските, односно људе Гога и Магога, а Херодот за Меса-Гете каже да су „скитско племе“.

Поједини историчари кажу да је жртвовање коња богу било својствено свим Србским племенима тог доба, али оно што нам такви историчари прећуткују је чињеница да је такво веровање и да су такви ритуали били веровање и ритуали искључиво одпадничких Србских племена који су управо због накарадних обичаја и веровања прогнани из Србства, јер само одпад од Србства може да ритуално жртвује животиње некаквом богу.

Још једна ствар коју нам историчари прећуткују је ком и каквом то богу су Скити жртвовали коња?

Одговор на то питање даје нам Скитски артефакт који се зове „скитско сребрно огледало“ из скитског тумулуса тј. могиле, гробнице Келермес (Кубан, Краснодарска регија) на коме се налази лик не бога већ богиње коју многи сматрају Сербоном, а у питању и јесте лажна богиња којој је име Сербона само једно од многих имена под којима је позната.

Featured image

Сербона је богиња Месеца, а као што већ сви знамо – у нашем тродимензионалном свету нама видљиве манифестације светлости и таме су Сунце и Месец, односно Ра и Ар, а позната је древна борба између култова светлости и култова таме, односно борба између Срба и одпадника од Србства.

Самим тим је јасно да су Скити некада били Срби који су славећи богињу Месеца и приносећи јој крвне жртве постали поклоници култова таме, па су зато протерани из Србства и осуђени на номадски, скиталачки, луталачки живот, те су зато прозвани Скитима.

Да је тако говори нам и један од синонима за глагол скитати по коме су Скити добили свој назив када су као одпадници протерани из Србства а који гласи – лунгати.

Глагол лунгати се односи на лунге, тј. на оне који лунгају односно скитају, лутају, и сам глагол лунгати у себи садржи реч „лун“ која једино може да означава Луну, што је један од назива за Месец.

Ако се има у виду да су Скити веровали у богињу Месеца којој су приносили крвне жртве те да су зато као одпадници протерани из Србства и названи Скитима по глаголу скитати, онда је јасно зашто је један од синонима за глагол скитати управо глагол лунгати – управо због Скита и богиње Месеца.

Такође, један од синонимних назива за Ските је Скоти (у једнини – Скот), тако да су Скоти, као одпадници од Србства, погрдно названи скотовима.

Но тај сининимни назив за Ските који гласи Скоти а који је као погрдан назив додељен одпадницима протераним из Србства такође асоцира и на Шкоте.
Званична лажна наука нам говори да су Келти (у које спадају данашњи Шкоти, Ирци, Велшани) насељавали простор Србије пре него што смо се ми Срби наводно доселили.

Наравно да је прича о досељавању Срба у Србију један фалсификат који је разбијен у парампарчад, и зато право питање треба да гласи: ко су Келти (као и ко су Германи, Романи, Скандинавци…?) а не ко су Срби.
Да су Хрвати, Црногорци, Македонци и „Бошњаци“ у ствари некадашњи Срби – то је сваком касветном кристално јасно.

Иста је ствар и са Келтима.
Келти су такође некада били Срби, па су протерани из Србије и Србства.

Конкретно, Шкоти су пореклом Скити, односно Скоти, и та тврдња о њиховом скитском тј. скотском односно скотовском пореклу је изречена и написана од њих самих.

Наиме, у Шкотској је 5. априла 1320. године издат документ под називом Арбротска декларација (Declaration of Arbroath).
Арбротска декларација је била наручена и потписана од стране осморице шкотских ерлова и тридесет једног племића, укључујући представнике породица Ситон, Синклер и Грејем, и у том документу је дат приказ историје Шкота од њиховог порекла из Скитије и тамошњег преобраћања у хришћане под „светим“ Андрејом.
Ствари су апсолутно јасне, и иако лажна званична наука Шкоте сврстава у Келте – Шкоти документовано сами за себе тврде да пореклом нису Келти већ Скити тј. Скоти, односно скотови, одпадници од Срба.

Ирци, које лажна званична наука попут Шкота проглашава Келтима, такође нису Келти већ одпадници од Србства који су наводни хазарски а у ствари скитски тј. скотски, скотовски ритуал жртвовања коња практиковали и приликом церемоније крунисања свог краља.
Они би тада једну кобилу жртвовали и скували у води у којој би се новоустоличени краљ купао, пијући истовремено ту чорбу и једући месо жртвоване животиње.
Такође би се новокрунисани краљеви код Шкота и Ираца приликом церемоније крунисања и ритуално венчавали са богињом.

Што се тиче Велшана, који су такође од стране лажне званичне науке проглашени Келтима, њима се држава зове Wales, и више је него очевидно је да је то име узето по Валесу / Велесу, који је у Србској митологији бог подземља али и бог животиња односно скотји бог.
Према томе, скот представља синоним за животињу, па сада постаје јасније зашто су одпадници који су протерани из Србства називани скотовима – разлог томе је деградација од свесног Србина на ниво скота, односно животиње.

Цела ова прича о одпадницима протераним из Србства подсећа на причу о прогнаним јеврејским племенима, попут племена Дан које је дошло до Ирске славећи богињу Дану – Даницу (што је само још једно од многих имена под којим је позната лажна богиња).

Обзиром да су јевреји (као и Хазари) измишљена категорија, самим тим никаква Јудеја није постојала и никаква измишљена јеврејска племена из ње нису могла бити прогнана.

Права истина гласи да је Србија та наводна Јудеја, а фалсификована званична лажна наука данас наводним Хазарима назива управо одпадничка Србска племена која су протерана из Србије и Србства, и такође повезује наводне Хазаре са наводним јеврејима, а занемарује чињеницу да наводни јевреји сами себе народним именом називају Ибрис, што прочитано на њихов начин, са десна на лево, даје реч Сирби, а јасно је да су Сирби у ствари Срби, те да су наводни јевреји и наводни Хазари само једни од многобројних одпадника од Србства и да су имена јевреји и Хазари само неке од измишљених категорија званичне лажне науке.

Међутим, велика већина данашњих Срба су само неми посматрачи или преписивачи и преносници туђих лажи које највише одговарају онима који су их измислили и пласирали са једним јединим циљем – да се не сазна њихово право порекло.
Зато данас имамо ситуацију у којој уместо да се на „Хазаре“ и остале беле одпаднике од Србства гледа као на нижу сорту коју су наши преци прогнали из Србства и назвали скотовима, на њих се, због материјалистичког погледа на свет у модерних Срба, гледа као на „успешне“ који поседују гомиле новца и злата, па се модерни Срби све више клањају новцу и злату, иако новац представља само једну врсту шарене лаже (безвредни шарени папир), док злато представља само један од неплодних, па самим тим и безвредних комада земље.

ПРАВО ПОРЕКЛО НАВОДНИХ ХАЗАРА

САМО ЈЕ СМРТ СИГУРАН ПОСАО

Годину 2003-ћу, односно 7511-у по Србском календару, сам провео у Бачкој Тополи, јер сам тамо био у војсци.

У Бачку Тополу сам стигао у марту месецу те године, и када сам у касним вечерњим сатима изашао из аутобуса, прво што ме је дочекало је био несносан, тежак, интензиван смрад који је притискао цели град.

Исти такав смрад се појављивао сваке наредне вечери, и кад год би се по касарни распитивао шта то тако смрди, добијао би одговор да се ради о Жибелу и о смраду из Жибела.

Шта је Жибел?

Званично је Жибел фабрика за прераду животињског одпада, а незванично круже информације да Жибел од једног дела животињског одпада прави виршле и паштете које завршавају у исхрани лешоједа.

Наравно, у тренутку када сам први пут чуо за Жибел, ја о томе нисам знао ништа, али је сигурно да делови закланих животиња који се називају одпадом свакако завршавају у лешоједској исхрани – ако не директно путем виршли и паштета, онда кроз друге продукте јер фабрике за прераду животињског одпада се баве производњом хране за животиње, што такође представља велику опасност за људе, зато што људи на тај начин индиректно, преко животиње конзумента, уносе штетне материје у свој организам, па поред штете која може бити проузрокована индиректним путем, постоје и директне последице по животиње конзументе у виду многих болести, попут болести лудих крава и прионске болести, које се могу пренети и на човека тако да укупан биланс штете по човека бива вишеструк.

Такође, Жибел није једина фабрика за прераду одпада од покланих животиња (односно ублаженим термином – кафилерија) која припада саставу индустрије смрти (прехрамбене индустрије меса и месних производа) у Србији, но Жибел сасвим добро послује, и у њему се месечно преради 1.500 тона тзв. кланичног одпада, што представља половину капацитета те фабрике, а што значи да на годишњем нивоу Жибел прерађује 18.000 тона, што опет значи да дневно кроз тај део индустрије смрти прође 50 тона одпадних делова од закланих животиња.

Сада, када имам све ове податке, потпуно ми је јасно зашто су вечери и ноћи у Бачкој Тополи биле неиздржљиве од смрада, јер онај ко то није осетио не може уопште ни да замисли како смрди 50 тона дневно прерађених делова од покланих говеда, свиња, кокошака, пилића и риба…

Мој блиски сусрет са Жибелом се десио током лета те године.

Наиме, у склопу касарне се налазила војна економија, над којом команда касарне није имала никакве ингеренције јер је војна економија припадала Војној Установи „Дедиње“.

На војној економији су радила цивилна лица, махом локалци – Срби и Мађари, а у склопу економије су се налазили повртњаци, воћњаци, као и фарма за товљење свиња.

Све са војне економије, и воће и поврће и свиње, припадало је ВУ „Дедиње“ која је тим истим воћем и поврћем са те војне економије, као и са осталих војних економија које су биле под њеном ингеренцијом, снабдевала војне кухиње и војне кантине и на тај начин је окретала новце и згртала добит.

Колико сам успео да скапирам, реч је била о препродаји хране од стране те војне установе самој војсци Србије (тј. војсци тадашње Србије и Црне Горе), и у сваком случају пословање ВУ „Дедиње“ је била мутна и никад истражена радња, која је свакако служила за богаћење појединаца који су били на њеном челу, а да је тако сазнао сам касније, пред одлазак из војске, када сам од запослених са економије чуо да је на неком назови тендеру ВУ „Дедиње“ куповала холандски семенски кромпир по знатно скупљој цени од домаћег семенског кромпира, који је такође био у понуди.

Што се тиче фарме свиња са војне економије, она је у то време, за рачун ВУ „Дедиње“, испоручивала утовљене свиње суботичкој индустрији смрти, тј. „Кланици и Индустрији меса и месних прерађевина 29. новембар“, која је остала запамћена по свом слогану „царство добре хране“ под којим је продавала лешеве и прерађене лешеве покланих животиња.

Колики је тачан капацитет фарме био, то заиста не знам, али рекао бих да је у питању неких 200ак свиња, над којима је спровођен убрзан тов јер су непрестано кљукане и помијама из војне кухиње и тонама концентрата допреманог шлеперима.

Међутим, на фармама се дешавају разне ствари, па је током лета свиње напала болест која се зове „црвени ветар“, и убрзо су кренула и прва угинућа.

Једног поподнева су радници са економије позвали дежурног официра касарне телефоном, те је након разговора он дошао код нас и питао да ли међу нама има један добровољац који би отишао на економију и помогао да се угинуле свиње натоваре на трактор и одвезу у Жибел?

Јавио сам се без да много мислим, јер као прво нисам гадљив, као друго током свог живота сам виђао и имао додир и са људским лешевима – па ми свињски лешеви неће представљати никакав проблем, као треће пружа ми се могућност да изађем из касарне и као четврто могу коначно да видим шта је Жибел и шта се тамо дешава.

Отишао сам на економију и видео неколико угинулих свиња испечатираних црвенилом које је представљало манифестацију „црвеног ветра“, па сам одмах питао двојицу радника са економије зашто лепо не ископају неку рупу, убаце свиње у њу, налију кречом или спале, као што се то обично ради са животињама угинулим од епидемије, на шта ми је један од њих одговорио како они то не раде већ морамо свиње да одвеземо у Жибел, у коме ће их обрадити онако како треба.

У реду, натоварили смо угинуле свиње на тракторску приколицу, и кренули до Жибела.

Мислио сам да ће се угинуле свиње у Жибелу или спалити или уништити неком другом методом прописаном за животиње које су угинуле од заразних болести, али сам гадно погрешио.

После једно 15ак минута труцкања смо стигли до улазне капије Жибела, сишли смо са трактора због легитимисања, ова двојица радника са економије су наставили трактором даље у Жибел, док мене портир није хтео да пусти унутра зато што сам војник па ми је приступ забрањен, али ми је рекао да могу да останем код њега у портирској кућици и да их сачекам.

Ја сам му саопштио да сам сам из касарне послат да бих помагао у утовару и истовару угинулих свиња, и питао га како ће сада они то без мене да ураде, а он ми је одговорио да не треба ништа да се бринем јер има ко ће то да ради у самом Жибелу, а да ова двојица морају након истовара да оду до управне зграде и да тамо попуне и овере документацију о предаји свињских лешева, да би тако попуњену и оверену докуметацију касније предали својим претпостављенима (ВУ „Дедиње“).

Иако ме је копкало шта се дешава у самом Жибелу, нисам имао никаквог другог избора него да останем у портирској кућици, па сам са портиром кренуо у причу на чијем почетку је он испитивао мене одакле сам, кад се „скидам“, како ми се чини Бачка Топола итдитд, а онда сам ја кренуо њега да испитујем у вези са Жибелом.

Прво сам га питао да ли ће ове свиње које су угинуле од „црвеног ветра“ бити искречиране или спаљене, на шта ми је портир одговорио да се у Жибелу ништа не залива кречом и не спаљује.

На моје следеће питање које је гласило „шта се онда ради са заразним угинулим свињама?“, он је кренуо да ми објашњава цео процес – прво се те угинуле заразне животиње (или у другом случају, одпад од покланих животиња) стављају у коморе за дехидрацију, у којима се под одређеним притиском, одређеном температуром и одређеном влажности ослобађају свих телесних течности и суше, након чега се ваде из тих комора и тако дехидрирана крта тела угинулих заразних свиња се мељу и претварају у прах, након чега се од тога прави месно-коштано брашно (производ који спада у допунска протеинска хранива и који се добија процесом прераде костију и меких нејестивих споредних производа закланих свиња и живине).

И наравно, то нису сви производи који се праве у Жибелу, јер Жибел другачијим процесом обраде производи и брашно од хидролизованог перја живине (добија се хидролизом сировог перја заклане живине и спада у допунска протеинска хранива), и крвно брашно (које се добија процесом прераде крви закланих животиња), и техничку маст (која се добија топљењем нејестивих споредних производа закланих свиња и живине и која се користи у исхрани свиња и живине).

Захвалио сам се портиру на одговору, али сам и даље инсистирао на питању о угинулим зараженим свињама које смо допремили са војне економије, јер ми уопште није било јасно како је могуће да се такве заражене лешине прерађују у храну којом ће се хранити друге животиње, на шта је портир Жибела рекао да нема никакве везе што су оне заразне и да то не бих никада ни питао када бих знао колико других заразних угинулих свиња, говеда, кокошака и риба из свих делова Војводине стигне дневно у Жибел на прераду, па ми је још рекао да у Жибел стиже и одпад из кланица (крв, перје, кресте, кљунови, очи, нокти) и рибара (крљушт, утробе), те да највише угинулих риба стиже из многобројних рибњака које држи бивши фудбалски судија и функционер Радисав Рабреновић, и да се сушењем и млевењем целих угинулих риба или делова риба добија рибље брашно.

„Значи, све се то меље и прерађује???“
„Све се меље и прерађује, нема ништа за бацање.“

„А смрад који се осећа ноћима, он потиче од тога?“ – гласило је моје последње питање.

„Смрад потиче од процеса прераде цркнутих животиња или делова покланих животиња.“ – гласио је његов последњи одговор.

И тако, након тога су се појавила двојица радника са економије, попео сам се на тракторску приколицу и у касарну сам се вратио са шокантним сазнањем, почевши да схватам како једним својим делом функционише индустрија смрти.

Протоком година сам увидео да је индустрија смрти све јача и јача, а да су лешоједи све несвеснији и несвеснији, те да појма немају о томе да једу лешеве који су товљени прерађеним лешевима.

Наравно да и товљење животиња биљном храном не оправдава са моралне, етичке и пре свега духовне стране човеково ждерање лешева, али у индустрији смрти не постији никакав одпад, па и оно што се назива кланичним одпадом од покланих животиња се прерађује и користи у једном морбидном ланцу исхране чију последњу карику представња посрнули човек, који је деградирао на ниво лешоједа.

У том морбидном ланцу исхране не профитирају ни хришћани који се након поста омрсе делом животињског леша који називају буткицом или плећкицом; не профитирају ни нутриционисти који сматрају да је здраво да се месо закланих животиња користи у човековој исхрани; не профитирају ни спортисти који једу искључиво „посно“ месо да не би свом драгоценом телу додали који посто масноће више; не профитирају ни прождрљивци који сматрају да је у данашње време ствар престижа имати на свом асталу што скупљи комад леша; не профитирају ни они који су у заблуди да живе у традицији и који због тога животиње сматрају само укусном храном за свој стомак; не профитирају ни они који у налетима „инспирације“ сликају тањире пуне са испеченим деловима лешева или сликају испечене животињске лешеве набијене на колац, па затим такве слике објављују по друштвеним мрежама јер немају ништа паметно да кажу и покажу; не профитирају ни они који су заведени лажном теоријом еволуције због које сматрају да се човек као врховни предатор налази врху ланца исхране, иако је по тој лажној теорији еволуције човек настао од мајмуна који је биљојед; не профитирају ни они који су затровани лажном науком па због тога на вегетаријанце и вегане гледају као на друштвену аберацију која одбија да се покори наметнутој ненормалности…

Сви они су у ствари губитници, а једина која у морбидном ланцу исхране профитира је индустрија смрти, јер у систему у коме живимо, а који су многи добровољно прихватили – само је смрт сигуран посао.

Да не би било забуне и да Срби који читају овај текст не би помислили да је мени више стало до животиња него до Србске расе и Србског рода, казаћу само да ми Срби имамо изреку „ради добро – па ти се лоше врати, а ради лоше – па ти се врати још горе“, и зато нам се враћа управо онако како радимо, јер Срби су ритуално жртвовање животиња за разноразне празнике и свакодневно ждерање животињских лешева преузели од нижих раса, па су тиме су прекршили Божији закон и сами су себе од Свесних спустили на ниво несвесних.

САМО ЈЕ СМРТ СИГУРАН ПОСАО

„СВЕТО СРЦЕ“ И НАВОДНИ ПОЗИТИВЦИ

Featured imageУ последње време гомила мушко / женске несвесне масе на интернету пише о позитивности, о позитивним мислима, о позитивном начину размишљања, о великим позитивним променама у читавом свету, и обично на крају свог позитивног текста они поставе слику са знаком срца начињеним прстима, само да би свима показали колико су сигурни у то што пишу и причају.
Показивање симбола срца је преко ноћи постало хит, међутим слабо ко зна одкуда се тај симбол појавио и одакле вуче своје корене.
Симбол срца је наменски, као уосталом и већина симбола који су у модерно време постали општеприхваћени, сервиран од стране окултиста несвесној маси која га је без икакве дубље промисли оберучке прихватила.
Срце као симбол има своје далеке и дубоке окултне корене, па се тако помиње као један од Семирамидиних симбола, затим се доводи у везу са наводном нордијском „мајком земље, мајком расе, чудом љубави нордијске мајке душе“ од које порекло воде срца која се виде на језуитским приказима „девице“ Марије.
Управо у западном хришћанству срце ужива култни статус, па тако наводно „свето срце“ представља део „духовности“ западног хришћанства.
Култ „светог срца“ односно „светог срца Исусовог и непорочног срца Маријиног“ је везан за папску калуђерицу Марију Маргарету Алакок која је живела у 17. веку.
Култ „светог срца“ постоји и данас и њега подржавају језуити а папе су покровитељи тог култа.
Потпуно је јасно да иза ове помаме за показивањем симбола срца стоје окултисти, јер симбол срца, у контексту у којем се промовише, представља само материјалистички облик љубави која самим тим и није љубав јер у себи не садржи ништа духовно.
Најиритантније од свега је то што несвесна маса након своје интернет приче о позитивности и позитивном погледу на свет, запечаћеном окултним симболом срца, огладни а потом седне за астал и крене да прождире конзервирану туњевину или гриловано месо закланих животиња, чисто да би надокнадила сву ону изгубљену енергију коју је потрошила ширећи позитивност“ преко интернета.
Након што се наједе лешева, несвесна маса ће поново сести уз свој компјутер и без икакве гриже савести ће наставити да држи предавања о позитивности“ показујући на крају свог излагања симбол срца.
У несвесну масу спадају хришћани који посте да би се постом наводно прочистили“ и узвисили„, а затим када се пост заврши, они тако прочишћени“ и узвишенисебе награде месом животиња које су ритуално жртвоване клањем у част хришћанског лажног бога, односно ђавола који захтева крвне жртве а коме се хришћани клањају.
Не каже се џабе „какви свеци – такви верници“, па тако имамо пример лажног хришћанског свеца Томе Аквинског који се залагао за убијање животиња и који је објавио да је наводним „Божијим провиђењем убијање животиња дозвољено јер животиње немају душу.“.
Можда ће се већина сложити са том констатацијом овог лажног свеца, али се питам шта ће сви они који се слажу са тиме рећи на то што је он, у истој прокламацији, написао да и жене немају душу, као и да је, у свом другом делу, написао следећи текст који се односи на „јеретике“ а под којима је сматрао све оне који не признају превласт западног хришћанства:
Са једне стране, то је грех, због којег они (јеретици) не само да треба да буду изоштени из Цркве, већ треба да буду изоштени из света смрћу. Као што фалсификатори новца и други чинитељи зла бивају од стране секуларне власти осуђени на смрт, тако постоји много више разлога да јеретици буду не само изопштени, већ и да се усмрте.“
На основу мишљења лажног хришћанског свеца Томе Аквинског је касније објављено да ни Индијанци, попут животиња, немају душу и да је зато дозвољено да се Индијанци убијају и истребљују.
Са истим оправдањем, у хришћанским земљама се данас животиње могу убијати (у кланицама и у лову) и мучити (у научним експериментима), па би хришћани требало да преиспитају своје хришћанство, као и своје ставове и поступке проистекле из хришћанства, а пре свега би хришћани требало да на уму увек имају следеће речи које се налазе на самом почетку књиге у коју се куну тј. библије и које се у потпуности косе са свим изопаченим хришћанским причама о животињама које наводно немају душу и које треба да служе искључиво за храну и за мучење:
„Ево дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи и сва дрвета родна што носе семе; то ће вам бити храна“.
У несвесну масу спадају и сви они „нутриционисти“ који причају празне приче и продају маглу о здравој исхрани под којом подразумевају једење меса убијених животиња које по њима наводно доприноси човековом здрављу.
У несвесну масу спадају и сви они спортисти који су робови свог физичког изгледа и који због свог физичког изгледа оправдавају прождирање меса док истовремено у потпуности занемарују чињеницу да постоји огроман број успешних спортиста вегетаријанаца и вегана.
Спортистима који спадају у несвесну масу много веће зло од ждерања лешева представљају шећер и бело брашно. 

Спортистима који спадају у несвесну масу месо убијених животиња не представља никакав проблем јер га ждеру пуно, много и често.
Штавише, спортисти који спадају у несвесну масу паметују о здравој исхрани и препоручују прождирање убијених животиња које у њиховом накарадном виђењу ствари не представљају лешев
е него извор протеина.
У несвесну масу спадају и сви њу ејџ учитељи“ и њу ејџ писци који пишући своје књиге и интернет чланке промовишу наводну позитивност, као и наводну трансформацију свести, иако се у стварности нису помакли од стадијума лешоједа а једино што се у целој тој њу ејџ лажној саги трансформише није њихова свест нити свест њихових следбеника, већ трансформацију доживљавају искључиво банковни рачуни промотера њу ејџ лажи.
Уз то, ови њу еј
џ учитељи“, у највећој мери, као један од видова своје позитивности“ подржавају и подстичу хомосексуалност као и бисексуалност, и то због свог погрешног тумачења инкарнација из прошлих живота јер они верују да је неко педер или лезбејка само зато што је у прошлом животу био особа супротног пола, па су се остаци и утицаји прошлог живота задржали у мозгу и свести дотичне особе у њеном садашњем животу. 
Претпостављам да ти исти њу ејџ учитељи“ на исти начин оправдавају и нечије полно општење са животињама верујући да је та особа у прошлом животу била животиња, па се тај утицај задржао у мозгу и свести те особе у њеном садашњем животу. 
То су тешке глупости које представљају болесна оправдавања за болести уз помоћ злоупотребе термина прошлог животајер очигледно је да њу ејџ учитељи“ не знају да ако је неко једном био мушко он је мушко у сваком наредном животу, и обратно, ако је нека једном била женско она је женско у сваком наредном животу. 
Међутим, у данашње време се све могуће негативности и болести подмећу као позитивности и нормалности, па стога њу ејџ учитељи“ имају своју публику која гута и без речи прво прихвата а затим шири лажи лажних учитеља, не схватајући да ће им свест, којој је од стране лажних учитеља обећана трансформација, у једном тренутку заиста доживети трансформацију али да се та трансформација њихове свести неће одвијати у правцу просветљења, као што им је обећано од стране лажних учитеља, већ ће се трансформација њихове свести одвијати у правцу чистог лудила.
Целокупна несвесна маса је подржана докторима и новинарима који се налазе на платном списку система и који свакодневно врше пропаганду пишући новинске и интернет чланке попут оног најбаналнијег у коме су тврдили да је комад хлеба намазан свињском машћу здравији од млечне чоколадедо оних који наводно представљају озбиљне научне радове попут студије Медицинског универзитета из Граца.  
Сви ми знамо да чоколада није здрава, али тврдња да је растопљена маст закланих животиња здрава за децу не представља ништа друго већ сатанску пропаганду иницирану од стране индустрије меса и месних прерађевина тј. прехрамбене индустрије смрти, јер да није тако онда новинари не би писали глупости о томе како је нездрава свињска маст наводно здравија од нездраве млечне чоколаде већ би написали једноставну и просту истину да је, нпр. јабука здравија од млечне чоколаде. 
Што се тиче студије Медицинског универзитета из Граца ту је већ реч о добро финансираној подметачини која за циљ има повећање профита прехрамбене индустрије смрти као и проглашавање нормалних особа за ментално лабилне и то из једног јединог разлога зато што одбијају да једу лешеве који се ублаженим термином називају месо.
Но као што сам већ рекао, и доктори и новинари се налазе на платном списку система и као такви заједно раде за истог газду.
Цела прича о „позитивности“ која долази од стране несвесне масе је у потпуности врло плитка и пре свега лицемерна бесмислица јер не може се писати и причати о позитивности, позитивном размишљању, уздизању свести, промени света и истовремено јести месо убијених животиња. 
То једно са другим апсолутно не иде заједно.
И зато даме и господо „позитивци“ и даме и господо продавци магле о здравој исхрани, за почетак престаните да прождирете лешеве убијених животиња па ће ваша прича можда добити на уверљивости.
Престанак једења меса закланих животиња вас неће учинити паметнијим али ћете тим чином учинити велики морални, етички, духовни и прави позитивни корак у вашим животима јер Ствараоц је човеку доделио морални, етички и духовни задатак да буде контролор наше планете а не лешинар.  
Схватите да не можете да причате своје „позитивне“ приче док у исто време једете лешеве убијених животиња.
Тачније, можете и да наставите то да радите, као што сте то и радили на сав глас свих ових година али ћете пре или касније налетети на некога попут мене који ће се на ваше приче о „позитивности“ само насмејати и рећи да због такве „позитивности“ и због таквих „позитиваца“ наша планета пропада јер позитивност и љубав су много више од онога што представља окултни симбол срца који ви показујете својим прстима.

„СВЕТО СРЦЕ“ И НАВОДНИ ПОЗИТИВЦИ

УДАРАЦ СРБСКОГ БОГА ПЕРУНА

Пре свега да напоменем да овај текст, осим сличног назива, нема везе са књигом „Ударац Руских Богова“ коју је написао руски писац Владимир Истархов.

За разлику од Истархова који се у својој књизи обраћа руском човеку, ја се обраћам Србима.

Ко год буде прочитао овај текст – и сам ће се уверити у то.

СВАСТИКА КОД СРБА

Званична лажна наука нам говори да је свастика санскритски симбол.

Но, та тврдња, као и многе друге тврдње лажне науке које су везане за нас Србе, нема везе са памећу јер cанскрит није природни језик већ санскрит представља „есперанто“ старог доба који је настао када су аријевци, пре више од 4000 година, кренули из Србије и извели свој освајачки поход на Индију, након чега су измешали Србски језик са Бенгали дијалектoм а из чега је настао санскрит.

Да је санскрит мешавина Србског језика са Бенгали дијалектом пише и Алокананда Митер, унука познатог индијског песника Рабиндраната Тагореа (који је писао на Бенгали језику), која је као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала Cрбски језик и после опсежних проучавања, Алокананда Митер је доказала да су од живих језика санскриту најближи Cрбски и бенгали.

О томе је у Калкути објавила и научни рад у коме је изнела да је око 20 одсто речи Cрбског језика и санскрита исто, а још око 10 одсто је слично, што значи да је укупно 30 посто изворних Србских речи сачињавало ову језичку мешавину која носи назив санскрит.

Све ово значи да подметачина званичне лажне науке која жели да представи свастику као санскритски симбол пада у воду, као што у воду пада и лажна прича да Србски језик вуче порекло из санскрита иако се добро зна да оригинал не може да вуче порекло из једне мешавине, но лажна званична наука је све и свашта Србима потурала и подметала као истину а Срби, ненавикнути да мисле већ навикнути да гутају све шта им се са запада сервира су гутали разноразне лажи.

Пошто смо видели да је санскрит мешавина Србског језика са Бенгали дијалектом, преостаје питање да ли симбол свастике потиче из Србије или Индије?

Одговор на ово питање се налази у Србији

Прво, свастика се као симбол налази међу симболима најстаријег писма – винчанског протописма.

Featured imageДруго, многе статуете на којима се налази свастика су пронађене на разним локацијама по Србији.
Реч је о статуетама из Винче, а сви већ знају да је Винча, уз Лепенски Вир, Плочник, Белицу…, један од центара најстарије светске цивилизације тј. Србске цивилизације и као таква представља једно од најстаријих светских налазишта чија је старост потврђена и од стране археолога.

Статуете са свастиком су пронађене и на другим локацијама у Србији, па ћу споменути статуету познату као Дупљајска колица, која је пронађена почетком 20. века у Банату.

Featured image Featured imageИ треће, најважније, свастика је симбол Србског Бога Перуна.

Кажем Србског а не словенског Бога Перуна због тога што су cловени још једна у низу измишљотина лажне науке, јер добро је познато да су се сви они које је лажна наука, у циљу расрбљавања Срба, стрпала под назив cловени некада називали Србима.

Такође, једино код Срба постоје презимена која воде порекло од Перуна.

Featured imageДакле, нема никакве сумње да је симбол свастика из Србије ишао ка Индији, као што се и Србски ген из Србије ширио и по Европи и ка Индији – управо као што су европска истраживања хаплогенома потврдила да је хаплогеном Н1А1 најзаступљенији у делу мушке Србске популације и да се седиште тзв. лажно назване индо-европске цивилизиције налази на Балкану, у Србији.

Но већини Срба и Србкиња ни сви докази овог света нису довољни јер су од малих ногу, кроз разне школске и верске програме програмирани, па ће неко од таквих поменути будизам, будисте и њихове манастире на којима се налазе симболи свастике, али и будизам и будисти су само преузели симболе свастике, пошто се добро зна да је будизам као правац тј. религија настао много касније од Србске цивилизације (са једним од центара у Винчи) али и много касније од санскрита.

Неко ће споменути Адолфа Хитлера, Националсоцијалистичку партију Немачке, нацизам и злочине који су почињени под симболом свастике.
Тачно је да је тај симбол, светски познат под именом свастика, такође и светски оцрњен баш заслугом црног мага Адолфа Хитлера.

Међутим, оно што мало људи зна је да постоје две врсте свастике (једнa – чији краци иду са леве на десну страну и друга – чији краци иду са десне на леву страну) и да Хитлер није злоупотребио већ је употребио свастику чији краци иду са десне на леву страну а која представља симбол лажног нордијског бога Тора и лажне индијске богиње Кали.

Греше сви они који сматрају да је Хитлер злоупотребио свастику коју је користио и њихов главни аргумент у доказивању те приче лежи у томе да кажу како је Хитлер заротирао кракове свастике и да је на тај начин извршио злоупотребу.

Истина је да је он заротирао свастику коју је употребио, али није истина да је тим чином Хитлер изменио симболизам свастике коју је користио јер, и поред ротације од 45 степени, то је и даље била свастика чији су краци упућени са десне на леву страну.

Наиме, свастика коју је Хитлер употребио (свастика лажног бога Тора и лажне богиње Кали), сама по себи, представља тамну, односно мрачну свастику, антипод правој свастици, тј. aнтипод свастици која представља симбол Србског Бога Перуна.

За разлику од Перуновe свастике чији краци иду са леве на десну страну и која представља светлост, свастика лажног бога Тора и лажне богиње Кали, односно свастика коју је употребио Хитлер и коју употребљавају будисти, представља таму и представља одраз од Перуновe свастике, негацију Перуновe свастике и као таква управо и служи за окултне ствари, па је зато и служила за све злочине које су нацисти (под вођством црног мага Адолфа Хитлера) са њом и под њом, као својим симболом, починили.

У нашем тродимензионалном свету нама видљиве манифестације светлости и таме су Сунце и Месец, односно Ра и Ар, а позната је древна борба између култова светлости и култова таме, односно борба између Срба и одпадника од Србства.

Иако многи желе да прикажу како има више врсти свастика – права истина је да их има само две, а од те две – само је Перунова свастика древни Србски симбол; самим тим – само је Перунова свастика она права.

Овде морам додатно да појасним неке ствари.

У неколико наврата сам споменуо да су краци Перунове свастике упућени са леве на десну страну, док су краци свастике лажног бога Тора и лажне богиње Кали, односно свастике коју је употребио Хитлер, упућени са десне на леву страну.

То није општеприхваћено тумачење, но пре свега треба рећи да међу тумачима симбола и окултним писцима који тумаче симболе постоји проблем дефинисања свастике кракова упућених улево и удесно, па тако већина тумача симбола и окултних писаца за свастику лажног бога Тора и лажне богиње Кали, тј. свастику коју је употребио Хитлер, кажу да она има кракове упућене са леве на десну страну, а за свастику Србског Бога Перуна (коју они уопште, из зле намере или заблуде незнања, не називају Перуновом) кажу да су јој краци упућени са десне на леву страну.

Тумачи симбола и окултисти своје погрешно тумачење свастике заснивају на смеру из кога се  краци свастике наводно шире тј. из средишта свастике.

Међутим, овакво тумачење има две нејасноће односно грешке.

Прва нејасноћа, односно грешка оваквог тумачења се примећује голим оком, јер свако ко гледа у симбол свастике видеће да се њени краци из њеног средишта не шире само у правцу лево-десно, већ се краци из средишта свастике шире и у правцу горе-доле.

Друга нејасноћа, односно грешка оваквог тумачења произилази из чињенице да свастика са крацима упућеним на лево привидно изгледа као да ротира удесно, а свастика са крацима упућеним на десно привидно изгледа као да ротира на лево.

Битна грешка коју већина тумача симбола и окултних писаца прави из зле намере или из заблуде незнања лежи у томе да они као симбол Сунца узимају свастику лажног бога Тора и лажне богиње Кали, тј. свастику коју је користио Хитлер, и то своје тумачење оправдавају тврдњом да су наводно краци те свастике упућени са леве на десну страну као што се са леве на десну страну Сунце привидно креће по небу.
Међутим, несклад у њиховој теорији настаје са чињеницом да таква свастика привидно ротира улево, значи са десне на леву страну, што је сасвим супротно од привидног кретања Сунца по небу.
Због тога таква свастика, ма колико је разноразни тумачи симбола и окултни писци проглашавали симболом Сунца, не може никако да буде прави симбол Сунца.
Да би се свастика правилно протумачила, треба занемарити жеље и фантазије белосветских тумача симбола и окултних писаца већ треба кренути од почетка, а почетак свега је, као што смо видели, у Србији.
Србски Бог Перун је и Бог Сунца, и његова свастика је симбол Сунца.
Привидна ротација Перунове свастике је удесно, управо како се привидно и Сунце креће по небу.
Самим тим и краци Перунове свастике морају бити упућени са леве на десну страну, а не обратно како то белосветски тумачи и окултисти тврде.
Ми Срби пишемо са лева на десно, и симбол свастике нико неће написати/нацртати из њеног средишта већ ће свастика бити написана/нацртана са леве на десну страну, почев од левог горњег крака, ка десном доњем краку.
Сасвим супротна ствар је са свастиком лажног бога Тора и лажне богиње Кали тј. са свастиком коју је користио Хитлер.
Оно што треба да се зна је да је одпадницима од Србства, који су били прогнани из Србства, било забрањено да пишу са лева на десно, те су морали или да измишљају руне као своје ново писмо или да пишу са десна на лево.
Обзиром на чињеницу да су одпадници од Србства морали да пишу са десна на лево, и њихова свастика је била писана/цртана са десне на леву страну, супротно од привидног кретања Сунца по небу,  што се и подразумева јер се ради о симболу који представља Месец тј. таму, односно негацију свастике Србског Бога Перуна која представља Сунце тј. светлост.

Featured image

Оно што је људима још мање познато је да су Срби имали своје називе за свастику, јер свастика је санскритски а не Србски назив за тај симбол.

Србски називи, од којих је касније настао санскритски назив свастика, су „кука окретуша“ и „повијени крстач“ (како се овај симбол називао у Кумодражу код Београда).

Кука окретуша је ( осим што се налазила у винчанском протописму и на статуетама из Винче и осим што представља симбол Србског Бога Перуна) била присутна у свакодневном животу код Срба и то путем Србског народног веза.

Наиме, у Србском народу је било доста народног веза и шара са куком окретушом.

Куком окретушом су биле испуњене тканине, а везла се и на појасевима, чарапама, кецељама, марамама, торбама, ћилимима.

Србкиње су куку окретушу везле црвеном вуном на зарукављу, скуту и колиру.

Зашто баш црвеном бојом?
Зато јер је црвена боја, и дан данас, традиционална боја Срба (добро је познато да су древни Срби користили биљку броћ за справљање црвене боје којом су се шарали по телу), па иако су окултисти учинили све да убеде Србе (и целокупно човечанство) да је црвена боја у ствари боја „ђавола“ и боја „пакла“, а што су радили из разлога да би нам се ругали и да би ми Срби замрзели нашу традиционалну црвену боју – ипак у томе нису успели јер је код нас Срба остала изрека „црн к’о ђаво“ и кроз ту изреку се види да окултисти нису могли да нас убеде у баш све лажи које су нам сервирали.

Осим у свом народном везу, знак куке окретуше су Срби стављали и на надгробне споменике, па се тако и данас могу пронаћи Србски надгробни споменици на гробљу у Рајачким Пимницaмa, између Неготина и Зајечара, који датирају из друге половине 18. и 19. века а на којима се налазе симболи куке окретуше.

Featured imageКод Срба се најчешће срећу краци куке окретуше који су упућени са лева на десно као што се и Сунце привидно креће са леве на десну страну неба (и таква кука окретуша је симбол Србског Бога Перуна, симбол светлости, симбол Ра, Сунчев симбол), а много ређе се код Срба срећу краци куке окретуше који су обратни и који су упућени са десна на лево (они представљају симбол лажног бога Тора, лажне богиње Кали, симбол таме, симбол Ар, Месечев симбол).

Кука окретуша је знак Сунца и кретања Сунца, такође и ватре ( a ватрa је имала велику улогу у животу и обичајима код Срба).

Кука окретуша као симбол Сунца даје слику са 4 шпице и та слика је верна слика неспутаних сунчевих зрака јер да је кука окретуша којим случајем затворена онда би и сунчеви зраци били затворени, а то је са Сунцем немогуће јер се сунчеви зраци простиру у бесконачност.

Самим тим, кука окретуша представља верну и непомућену слику Сунца ..

Уз то, кука окретуша је и симбол светског реда, правде и целокупног Свемира (Васионе, Космоса).

Све ово наведено а везано за куку окретушу добија на значају када се зна да Србски Бог Перун није само Громовник и Бог Сунца већ је и Бог Правде.

Тиме се добија још једна потврда да је управо кука окретуша Перунов симбол, а још један од доказа који потврђује чињеницу да је права свастика симбол Бога Перуна а не симбол лажног бога Тора и лажне богиње Кали је је један од руских назива за свастику који гласи – Перунов цвет.

Кад су већ поменути сви ови атрибути куке окретуше, морам на овом месту да споменем и Србску химну „Боже Правде“ јер, као што је речено, кука окретуша је симбол светског реда, самим тим и правде, а Перун је Бог Правде који се као Врховни Србски Бог – Бог Правде спомиње у самом називу и тексту Србске химне.

Али, окултисти који су забранили и опоганили све Србско, укључујући и Бога Правде, су измислили лажну богињу правде – Јустициjу, која је слепа и њено слепило је јасна порука која је, од стране окултиста, послата нама Србима а која гласи да је Правда ослепљенa што у преводу значи да за нас Србе нема више Правде и да за нас Србе више не важе ни Правда ни право, а што се показало на делу пуно пута, кaкo у ближој и даљој Србској прошлости, тако и у Србcкој садашњости.

Да се ​​неки делови химне Боже Правде, као и њен назив, односе на Перуна – показују нам следећи стихови:

„Нек на српско ведро чело твог не падне гнева гром“ – добро је познато да је Перун Громовник и да је његов атрибут гром;

„Кад наступе борбе дани к’ победи му води ход“ – такође се односе на Перуна који је Србски ратни Бог.

Да се вратим поново на свастику, односно куку окретушу, повијени крстач код Срба.

Оно што је јако занимљиво је да се Србски народни вез са куком окретушом израђивао и у време турске окупације као и у хришћанско доба када су се на црквене барјаке, записе, превезе под иконе, као на одеће „хришћанских светаца“ и „мајке божије“ везле куке окретуше.

Такође, треба опет подсетити на Србске надгробне споменике из друге половине 18. и 19. века на којима се налазе симболи куке окретуше.

Имајући у виду ову чињеницу која гласи да се, и за време турске окупације и у хришћанско доба, када су наводно Срби били хришћани православци, много више код Срба везла кука окретуша (симбол Србског Бога Перуна из старе Србске вере) а не хришћански крстови и хришћански мотиви, те да су Срби куке окретуше стављали и на своје надгробне споменике, можемо сви да поставимо питање зашто се то дешавало?

По лажној логици ствари којом су нам испирали и програмирали мозак разним школским и верским програмима би било логично да Срби, који су наводно тад већ били хришћани православци, уопште не користе куку окретушу као симбол Србског Бога Перуна из своје старе Србске вере већ да, као добри хришћани који наводно добровољно примише хришћанство, употребљавају искључиво хришћанску симболику, како у свакодневном животу, тако и у свом народном везу и на својим надгробним споменицима.

Mеђутим, оно што сви знамо је да се хришћанство код Срба није примало на добровољној основи већ да се хришћанство Србима наметало насилним путем, огњем и мачем.

Овде посебно посебно треба истаћи чињеницу да су Срби пре наметања хришћанства имали своју Србску веру и да нису били незнабошци, пагани и гентили како су то тврдили црномантијаши попут лажног свеца Николаја Велимировића који је својевремено изнео следећу неистину:

“Србски народ је добровољно пошао за Христом, по слободном избору своме а не по сили. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје.“

Истина је другачија.

– Хришћанство, и западно и источно, је било и остало највећи непријатељ Срба и Србства.

Срби су са запада одувек били притиснути Ватиканом и његовим насилним деловањем, насилним покрштавањем, расрбљавањем и уништавањем свега што је Србско, па је тако Србство северне и централне Србије (Европе) уништила католичка црква, док је са истока Србство на Балкану уништавала православна ромејскa црква уз помоћ оних који су владали Србијом и који су се продали за краљевске круне, владарске престоле и архиепископскa жезла а након чега су сами себе проглашавали светитељима.

За нас Србе нема разлике између западног и источног хришћанства.
За нас Србе су и хришћанство и ислам једно те исто.

– Србски народ никада није прихватио хришћанство већ су хришћанство у име Србског народа прихватили они који су владали Србијом и који су се продали за краљевске круне, владарске престоле и архиепископскa жезла а које Срби славе као своје свеце.

Исту ситуацију имамо и данас када, у име Србског народа, црквени и световни владари Србије позивају папу да дође у посету Србији – па су се од поглавара домаће хришћанске цркве, бившег председника Србије и актуелног министра спољних послова Србије могле чути следеће изјаве:

„Патријарх српски Иринеј верује да би до реализације посете папе Бенедикта XVI Србији могло доћи 2013. године, током обележавања годишњице Миланског едикта.

Предлог о датуму је изнео председник Тадић, а црква би поздравила тај долазак, каже патријарх Иринеј.“ (2010)

„Познато је да је председник Србије Борис Тадић приликом посете Ватикану прошле године позвао папу да посети Србију“ (2010)

„Још онда је садашњи патријарх, тада владика нишки, Иринеј изјавио да Српска православна црква поздравља разговор председника Србије Бориса Тадића и папе“ (2010)

„Посетa папе Фрање била би у интересу Србије. Света столица има велики углед, политичку моћ и разуђену мрежу широм света. Ово је јуче, после сусрета са секретаром Свете столице за односе са државама, надбискупом Домиником Мамбертијем, изјавио министар спољних послова Ивица Дачић.“ (2014)

– Јасно је да се хришћанство никада није у потпуности утемељило код Срба јер Срби су и данас пре свега староверци (на шта јасно указује садржај Србских култова, обреда и традицијa – Перунов дан, Крсна Слава, Ђурђевдан, Видовдан, Божић, Преображење, Младенци, Записи, Покладе, Задушнице), а хришћани су јер се након рођења крсте а касније жене/удају и сахрањују по наводно хришћанско-црквеним обредима и правилима.

Дакле, наметнуто хришћанство никада није узело маха међу Србима па су Срби зато користили у народном везу куку окретушу, симбол свог Бога Перуна, симбол своје старе Србске вере који су стављали и на своје надгробне споменике.

Што се тиче времена под турском окупацијом – Срби су се тада повлачили у брда и живели су у традицији, без црномантијаша, и даље настављајући да користе куку окретушу у свакодневном животу.

Такође је остало забележено да су се Срби до почетка 16. века „крстили“ не преко целог тела већ само преко чела и то не са три прста већ са једним прстом.

Може се поставити питање који су то знак Срби правили једним прстом преко чела и зашто баш преко чела?

Ако узмемо у обзир да Срби нису прихватили хришћанство и да су остали у својој Србској вери, обичајима и традицији, те да су и даље користили знак куке окретуше онда чиста логика сама намеће одговор на ова питања.

Срби, као ратници светлости, су једним прстом преко чела правили знак светлости, знак свог Србског Бога Перуна, знак Перунове свастике, знак Перунове куке окретуше, а то су чинили преко чела јер се ту налази Свест.

ШИРЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА У НОВИЈЕ ВРЕМЕ МЕЂУ СРБИМА У СРБИЈИ

Наредно питање на које ћу покушати да дам одговор је слeдeћe: пошто христијанизацијa Србије у средњем веку није у потпуности успела – када и на који начин хришћанство, у новије време, почиње да се шири међу Србима у Србији?

По мом мишљењу, постоје три фактора која су утицала на ширење хришћанства код Срба у Србији у новије време, а оно што је заједничко за сва три фактора је – Ватикан, тако да се хришћанство код Срба у Србији, у новије време, шири управо деловањем Ватикана након 1878. године и Берлинског конгреса на коме је забрањена аутохтона Србска историја.
Тада на сцену у Србији у свом пуном светлу ступају свештеници домаће хришћанске цркве тj. православне цркве који, попут инквизиције, спаљују књиге историчара Србске аутохтоне историјске школе.
Многи ће се запитати како је дошло до тога да свештеници домаће хришћанске цркве (која себе назива српском) спаљују књиге Србских аутохтоних историчара?
Свидело се то неком или не, истина гласи да је домаћа хришћанска црква и тада, као и сада, деловала под окриљем Ватикана.
Наиме, српског патријарха је, све до 1920. године, бирала Аустро-Угарска.
Седиште српске патријаршије се тада налазило у Сремским Карловцима и српског патријарха је тада бирао српски црквено-народни сабор, али је одлуку српског црквено-народног сабора морала да потврди влада Угарске, а коначну реч, на предлог владе Угарске, је давао аустроугарски цар Фрањо Јосиф.
Јасно да је за патријарха могао бити изабран само агент Ватикана јер су везе Ватикана и, у то време најкатоличкије земље на свету Аустро-Угарске биле јако присне (о чему ће бити речи мало касније).
Још је јасније да су свештеници домаће хришћанске цркве (која себе назива српском) спаљујући књиге Србских аутохтоних историчара заступали ватиканско-германске интересе.
За Србе и Србство су последице тог чина несагледиве…

Други фактор за ширење хришћанства у новије време међу Србима у Србији је Народна хришћанска заједница, тзв. Богомољачки покрет (што звучи трагикомично јер Србин се Богу не моли већ се Србин свом Богу захваљује).

Богомољачки покрет је званично одобрен 1921. године а званично име Народна хришћанска заједница је дато по угледу на Енглезе који су у Београду већ били основали „Хришћанску заједницу младих људи“.

За богомољачки покрет је био задужен већ помињани лажни светац Николај Велимировић а познати богомољац је био Димитрије Мита Љотић, оснивач „Збор“-а и сарадник немачких окупатора који је богомољачки покрет пре другог светског рата користио за регрутацију заведених Срба у „Збор“ а током окупације у свој квислиншки Српски добровољачки корпус тј. „љотићевцe“.

Оно што је битно за богомољачки покрет и што морам да истакнем – он је своје корене имао у богомољачким групама које су настале у Војводини (Банату, затим и Бачкој) средином 19. века а које су се након ратова 1876/1878 прошириле по југоистоку Србије (у Књажевцу и Сокобањи, одакле су се шириле ка Алексинцу и Крушевцу, као и у Сврљигу, одакле су се шириле ка Нишу и Пироту).

Како је покрет првобитних богомољачких група изгледао у Банату може се видети из записа који је остао а који је начинио извесни Ј. Бота из села Јapкoвца: „Људи и жене, све старији, купе се код појединих, читају Свето писмо и поје наше црквене песме. Долазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању св. Евангелија клече и с нарочитом вољом и пажњом слушају свештеничку проповед и тумачење св. Евангелија… Имају и неког старог проповедника из Парага (Бачка) који обилази Банат и наше место сваке године, све пешице. Он их подстиче и одушевљава да иду Божијим путем. Кад он дође, сви се с радошћу искупе. То вам је човек ратар, а врло много зна из Светога писма и из Старог и Новог завета. Има говорничког дара и дивно говори и поучава свет. Сви га радо слушају док проповеда као какав старозаветни пророк — лагано, занимљиво и убедљиво…“

Након завршетка првог светског рата, када су званично одобрени и формално основани, богомољци се шире по Шумадији, Поморављу, Мачви, Стигу и западним Србским земљама преко Дрине, а централа им је била смештена у Крагујевцу.

Случајности у овом тродимензионалном свету у ком живимо не постоје, па тако није случајност да се период ширења богомољачких група по Србији након ратова 1876/1878 временски поклапа баш са Берлинским конгресом из 1878. године, забраном Србске аутохтоне школе и спаљивањем књига историчара наше Србске аутохтоне школе.

Случајност не може да буде ни чињеница да су првобитне богомољачке групе из Војводине практиковале одређене радње које су преузеле од баптистичких заједница које су имале јаку подршку међу локалним Мађарима.

Свакако да случајност није ни званично име богомољачког покрета које је дато по угледу на Енглезе и њихову хришћанску заједницу јер су добро познате везе енглеске обавештајне службе са Ватиканом.
Није случајност ни да су богомољци имали одређене сукобе са домаћoм хришћанскoм црквoм па су се тако из цркве, на рачун богомољаца, могле чути изјаве попут ове: „Већ од почетка пошло се погрешним путем. Није се знало и још се не зна: шта хоће тај покрет, какав има циљ и ко га води…“ а били су оптуживани и за спиритизам.

Сигурно није случајност ни чињеница да се 1924. године званично оснива и Мисионарски ред богомољаца и да се за богомољачке мисионаре (помиње се тридесетак обучених богомољачких мисионара који су мисионарећи ширили хришћанство међу Србима, као и стотинак продавца хришћанских књига) одржавају мисионарски курсеви и курсеви у циљу њиховог бољег оспособљавања за сналажење на терену а добро је познато да су мисионарске мисије једна од Ватиканских тековина.

Подаци говоре да су богомољци успели да заврбују око 100.000 Срба, а циљна група им је, од самог почетка деловања међу Србима, било оно што се назива обичним и простим народом (сељаци, домаћице и сви остали који су називани „ниским сталежом“) – односно, управо она највећа група Срба која је живела по обичајима и традицији а међу којом се никада до тада хришћанство није истински укоренилo.

Све ове „случајности“ нису никакве случајности, па ће се на крају приче о богомољцима видети ко је иза њих и њиховог деловања, ма колико оно претендовало да се памти као народно, у ствари стојао и шта је био циљ тога.

Посебну улогу у ширењу хришћанства међу Србима су богомољци одиграли за време ратних дејстава у првом светском рату.

Богомољци тада, на Солунском фронту, Србским војницима подмећу „Нови завет“ и хришћанске молитвенике, шире хришћанство по Србским рововима и на тај начин стичу присталице међу Србском војском.

Но Срби не би били Срби, па они војници који су прозрели богомољце отимају од њих тај хришћански пропагандни материјал и бацају га.

Међутим, богомољачки покрет се на Солунском фронту раширио толико да је на себе привукао пажњу војних власти које су се, поводом деловања богомољаца, обратиле Врховној црквеној управи на Крфу која пак богомољце узима под своју заштиту.

Овде бих застао и у вези са тим поставио неколико питања те на њих дао одговоре.

Одакле, тада још увек неформалним и неорганизованим, богомољачким групама новац за штампање „Нових завета“ и хришћанских молитвеника које подмећу Србским војницима кад је добро познато да тада, као уосталом и данас, штампање књига није било јефтино, поготово ако се има у виду да се све ово дешава ван Србије – на Солунском фронту и у вези са тим је јасно да „Нови завети“ и хришћански молитвеници нису, заједно са војском и делом народа, пребацивани преко Албаније?

Сигурно је да, тада још увек неформалне и неорганизоване, богомољачке групе не могу, из финансијских разлога, да стоје иза једног таквог подухвата.

Ако богомољци не стоје иза штампања „Нових завета“ и хришћанских молтивеника већ их само подмећу Србским војницима – ко онда стоји иза тога?
Проста ствар, иза тог пројекта стоји онај ко је добро организован, снажан и коме финансије, услед многобројних пљачки и отимачина, никада нису недостајале.

Иза тог пројекта стоји Ватикан (из разлога које ћу објаснити мало касније), док богомољци у том пројекту подметачине „Нових завета“ и хришћанских молитвеника представљају курире за доставу, хришћанске комесаре за агитацију тј. мисионаре, али и убачено кукаквичје јаје у редове Србске војске.

Наредно питање гласи: зашто Црквена управа, након обраћања војних власти поводом деловања богомољаца на фронту, узима исте у своју заштиту?

Из црквене тачке гледишта богомољци, ширећи хришћанство међу Србским војницима, раде добар посао за домаћу хришћанску цркву као и за правоверно хришћанство јер задатак домаћe хришћанскe цркве је ширење хришћанства међу Србима и циљ домаћe хришћанскe цркве, као и циљ хришћанских учења, је да верници буду правоверни хришћани, што са Србима није случај јер њихово „хришћанство“, као што сам већ рекао и као што се уосталом добро зна, никада није било чисто и правоверно већ је измешано са култовима, обичајима и традицијом старе Србске вере.

Због тога је домаћој хришћанској цркви богомољачко деловање добродошло, па иако такво деловање одговара и Ватикану и иако иза таквог деловања стоји Ватикан – домаћој хришћанској цркви то не смета и домаћa хришћанскa црквa се не буни јер, иако за народ постоји прича о расцепу две цркве, домаћa хришћанскa црквa је у средњем веку сарађивала са Ватиканом против старовераца, а на команду из Ватикана су 1878. године, од стране домаћe хришћанскe црквe, спаљиване Србске историјске књиге.

Остаци cтарe Србскe верe код Срба су одувек били трн у оку како Ватикану тако и домаћој хришћанској цркви, па je са гледишта дoмаћe хришћанскe цркве свако ширење правоверног хришћанства међу Србима, макар то било и у зони ратних дејстава, више него пожељно.

И последње питање је: зашто се богомољачка кампања ширења хришћанства и подметачине „Нових завета“ и хришћанских молитвеника по Србским рововима одиграва баш током првог светског рата, а не у претходним балканским ратовима?

Они који са усхићењем гледају на богомољачки покрет говоре да се то десило сасвим спонтано, међутим, ствари се не дешавају ни спонтано ни случајно.
Богомољачка кампања ширења хришћанства се на Солунском фронту, међу Србским војницима, дешава из два разлога, а као што сам већ рекао – иза целог тог пројекта стоји Ватикан.

Први разлог лежи у томе да је Ватикан, путем тзв. Светог Римског царства уско повезан са династијом Хабзбурга која се налазила на челу Аустроугарске монархије а која је у првом светском рату напала Србију.

У време богомољачког деловања на Солунском фронту се ратне околности полако мењају у корист Србије и назире се слом и распад Аустроугарске царевине чији је опстанак у интересу Ватикана јер је Аустроугарска тог времена била најмоћнија католичка држава на свету и самим тим католичка црква је у царевини имала повлашћен положај (у прилог овоме говори да је Ватикан последњи признао новостворену Краљевину СХС).

Зато је Ватикан преко богомољачког деловања међу Србском војском желео да подрије борбену моћ Србског војника (одлучног у пробоју Солунског фронта и ослобађању окупиране Србије) и да у редове Србске војске унесе конфузију и дефетизам који би резултирао сломом Србске војске а тим путем би се утицало на коначни исход првог светског рата и опстанак Аустроугарске царевине чијим опстанком би био осигуран положај самог Ватикана.

Други разлог за овај пројекат Ватикана тј. за богомољачку агитацију међу Србским војницима лежи у томе да се он дешава након што је 1914. године Краљевина Србија са Ватиканом потписала први конкордат (међудржавни уговор склопљен између папе и неке државе којим се уређују односи између Ватикана и државе потписнице), па самим тим Србија и Срби за Ватикан постају мисионарско подручје (terra missionum) а што се најбоље види путем деловања односно мисионарења богомољаца по Србским рововима, међу Србском војском, у чему Ватикан види своју шансу и прилику да преко богомољаца од Срба, чије хришћанство није чисто и правоверно већ измешано са култовима, обичајима и традицијом старе Србске вере, направи правовернe хришћане.

Трећи фактор за ширење хришћанства у новије време међу Србима у Србији управо представљају конкордати које су са Ватиканом потписале прво Краљевина Србија а после и Краљевина Југославија.

Први, већ помињани, конкордат (чији нацрт је у потпуности сачинио Ватикан) је Краљевина Србија са Ватиканом потписала 24. јуна 1914., само пар дана пре убиства окупаторског аустроугарског престолонаследника у Сарајеву и избијања првог светског рата.

Конкордат је у скупштини Србије озваничен, али због избијања рата није ратификован.

Овим конкордатoм је Краљевина Србија учинила одређене уступке Ватикану које ни тадашња Краљевина Црна Гора, приликом свог потписивања конкордата са Ватиканом, није учинила.

Други конкордат са Ватиканом је потписан 25. јула 1935. године и ратификован је у Народној скупштини Краљевине Југославије 23. јула 1937. године.

Другом конкордату су претходила три Нацрта за споразум: 1923. (индикативно је да се одмах након овог Нацрта за споразум оснива Мисионарски ред богомољаца), 1925., и 1931., године, а овај последњи Нацрт је лично одобрио краљ Александар Карађорђевић (антиCрбин, масон 33. степена, југословен који је забрањивао коришћење Србских ратних застава и који је желео да Србе претопи у измишљене југословене изјављујући: „Створио сам jугославију, створићу и југословене“).

Једна од одредби конкордата из 1937. године је била да се католичкој цркви званично признаје пуно право да слободно и јавно врши своју мисију у Краљевини Југославији што значи да се Краљевина Југославија убудуће третира као католичко мисионарско подручје.

Ватикан је мисионарским подручјима, terra missionum, проглашавао територије и земље у којима живе нехришћани, незнабожци, пагани, примитивни народи и племена а католичке мисије су биле састављене од језуита.

Без обзира што на крају ни овај конкордат није прошао – њиме су Срби бачени у руке Ватикану и Ватикан сматра Србију својим мисионарским подручјем.

Да би Србима ствари биле јасне због чега Ватикан сматра Србију мисионарским подручјем и због чега Ватикан сматра Србе циљем своје мисије прво ћу да искористим цитат који се нашао у уџбенику црквеног права издатог у Загребу 1930. године а који је написао професор Gross и који говори о томе шта се тачно подразумева под појмом „мисија“ након чега ћу да објасним како ствари заиста стоје.

„Према нехришћанима (јеврејима, муслиманима и паганима) има католичка црква и данас исту мисију, коју имађаше у време њеног утемељења и коју су апостоли проповедали. Она (католичка црква) треба да иде к њима и да их крсти.“

Из наведеног цитата се јасно види да према хришћанима који нису под окриљем Ватикана (значи према хришћанима источног обреда, тзв. православцима, у које формално спадају и Срби), Ватикан нема мисију и задатак „да им завешта реч божију и да их крсти“ јер је реч божија већ допрла до њих и већ су крштени па према таквим хришћанима мисија и задатак Ватикана не постоји.

Ово јасно значи да су сви хришћани источног обреда, тзв. православци, изузети од католичких мисија.

Па у чему је онда проблем Ватикана са Србима, који формално спадају у хришћане источног обреда, тзв. православце и због чега онда Ватикан Србију сматра својим мисионарским подручјем?

Проблем лежи у томе да Ватикан не сматра Србе правоверним хришћанима, не због тога што они припадају групи хришћана источног обреда односно православцима, већ искључиво због тога што Ватикан Србе сматра онима коју су само формално на себе навукли хришћанску одећу преко свог староверачког (паганског и гентилског, како би то правоверни хришћани рекли) руха.

Не сметају Ватикану Срби као хришћани источног обреда, не сметају Ватикану Срби православци већ су Ватикану као што сам већ неколико пута навео, трн у оку Србске Крсне Славе и сви остали култови, обичаји и традиције из старе Србске вере које су помешане са хришћанством.

Не смета Ватикану ни то што Срби, као уосталом сви други хришћани источног обреда, имају различит „Credo“ и што не користе „fililoque“ и што се крсте са три прста (јер и папска гарда поздравља са три прста као што је и папа Лав, савременик Раска Немањића поздрављао са три прста) већ, пробајте ово да схватите једном за свагда, Ватикану сметају остаци старе Србске вере који су помешани са хришћанством код Срба, и управо због тога Ватикан не сматра Србе правоверним хришћанима и управо зато Ватикан Србију сматра својим мисионарским подручјем.

Срби и Србкињe, немојте се заваравати да на вас другачије од Ватикана гледају и црномантијаши из домаће хришћанскe цркве.

Према томе, Срби и Србкињe, постоје три решења за овај проблем.

Или прекините да славите Крсне Славе и да практикујете култове, обичаје и традиције из старе Србске вере и прихватите чисто правоверно хришћанство (било источног, било западног обреда јер хришћанство је хришћанство) и будите уверени да ће се проблеми („Credo“ и „fililoque“ ) између источног и западног хришћанства, пре или касније, разрешити и мирно прихватите чињеницу да ће се хришћанске цркве тада поново ујединити (јер су разједињене биле само за прост народ) а затим још мирније прихватите чињенице да ће вам, након тога, фратри крштавати децу и да ћете моћи да славите усташког злочиначког надбискупа Алојзија Степинца као хришћанског свеца;
или и даље од себе правите будале и бусајте се у груди некаквим православљем и причама како Србин није Србин ако није православац, иако је мали милион пута доказано да је ваше хришћанство више староверје него хришћанство;
или лепо одбаците хришћанске лажи и будите оно што вам је по рођењу од Бога дато – будите Срби.

О неуспелом конкордату са Краљевином Југославијом су остале забележене речи папа Пија XI изречене 15. децембра 1937. године:

„Доћи ће дан – а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен – доћи ће дан, кад неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудно, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно, које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то (не) само ради црквене, верске слоге нације, већ и ради њене социјалне и политичке слоге, мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао.“

Шта се дешавало Србима пар година након ових изречених папских претњи тј. у периоду 1941-1945; шта се дешавало Србима након тог периода у време владавине црвеног Хабзбурга и ватиканског агента Тита; шта се дешавало Србима крајем прошлог 20. века и шта се дешава Србима у данашње време, те каква је улога Ватикана у свим тим дешавањима и на који начин су се оствариле и на који начин се и дан данас остварују ове претње које је изрекао папа Пијa XI – не морам ја да подсећам јер то сваки касветни Србин и касветнa Србкиња знају и такве касветнe Србе и Србкињe не требају да чуде и да изненађују позиви од стране црквених и световнх владара Србије упућени папи да посети Србију и да папа на тај начин, приликом посете Србији, због принципа „супремације власти“ (које је једно од два темељна начела на коме стоји западно хришћанство и по коме папа има превласт у односу на све световне владаре) истакне тврдњу да света Србска земља припада њему.

ХРИШЋАНСКА ПРИСВАЈАЊА, ХРИШЋАНСКЕ ЛАЖИ, ХРИШЋАНСКЕ ПРЕВАРЕ

Сада би се дотакао једне друге теме.

Наиме, тзв. апостолски оци, црквени оци, као и њихово хришћанско стадо (које попут папагаја понавља њихове речи), све оне који одбијају да прихвате наметање прикривене сатанистичке религије која се зове хришћанство називају паганима и гентилима.

Међутим, ретки су они који припадају хришћанском стаду а који знају шта те речи представљају и од чега те речи воде своје порекло.

Хришћани староверце називају паганима тј. oнима са „pagusa“ односно села који одбијају хришћанство које представља урбану религију и тиме заборављају да сва традиција потиче баш са села и да урбане средине нису изнедриле ништа духовно већ да по урбаним срединама искључиво успева и буја накарадност у сваком погледу и сваком облику.

Други назив који хришћани употребљавају за оне које називају паганима су гентили (gentiles), зато што су староверци везани за своје племе (једино се Срби и Србкињe међусобно називају браћом и сестрама) и зато што признају род и крвно сродство а не признају хришћанско „мистично“ сродство.

Али ајде да мало размотримо то наводно „мистично“ хришћанство…

Сви већ знају да 7. јануар (односно 25. децембар, по другом календару) није датум када је наводни Исус рођен те да је тај датум присвојен од стране хришћанства – зато на ову чињеницу не морам да подсећам, као што не морам ни да подсећам на чињеницу да је библија најфалсификованија књига у историји у којој се чак ни јеванђеља не подударају.

Сви знају и да је наводно „безгрешно зачеће“ такође плагијат преузет од култова и религија старијих од хришћанства – тако да и на то не морам да подсећам.

Међутим, само хришћанство се темељи на чину наводног Исусовог „васкрсења из мртвих“ и добро је позната крилатица – „без васкрсења нема ни хришћанства“.

Но, код нас Срба ствари стоје другачије.

Срби некога ко наводно ускрсава тј. устаје из мртвих не називају „сином божијим“ већ га називају вампиром, и таквој сподоби се не клањају и не мољакају је већ за такву сподобу имају припремљен глогов колац.

Ма колико ово поређење са вампиром звучало смешно и ма колико свима било јасно да вампири не постоје – ствар поприма озбиљнији облик када се зна да постоје енергетски вампири, па се Исус и његова „мајка“, обзиром на хиљаде и хиљаде свакодневних молитиви упућених њима од стране Срба, апсолутно могу сматрати енергетским вампирима.

Везано за наводно васкрсење је занимљива и следећа ствар.

Наиме, хришћани говоре како је од наводне Исусове смрти на крсту па до наводног подизања из мртвих прошло три дана.

Мада, јако је чудна та библијско-хришћанска математика јер од петка до недеље ниcу прошла три него два дана, штавише, ако неко хоће помно да рачуна временски период од наводне Исусове смрти на крсту па до наводног подизања из мртвих – доћи ће до размака који је мањи од 48 сати.

Чак и ако би узели у обзир да је код Срба дан почињао онда када сване а не у поноћ – од момента наводне Исусове смрти па до тренутка “воздизања из мртвих” опет ниcу прошла три него два дана.

Сваком логиком и сваком простом математиком осим оне хришћанске – тај трећи дан би падао у понедељак а не у недељу.
Колико су данашњи Срби заиста хришћани говори нам следећа чињеница везана баш за „ускрс“. Наиме, данашњи Срби не би ни знали на који датум пада „ускрс“ (јер „ускрс“ је покретни хришћански празник коме датум одржавања варира сваке године и који се одређује по месечевим АР менама) да на улицама Србских градова нема цигана који Србима сваке године пред „ускрс“ продају фарбу за фарбање јаја, те на тај начин цигани подсећају Србе да се ближи дан „најрадоснијег од свих хришћанских празника“.

Иначе, cвоју наводну мистичност је хришћанство преузимало и присвајалo са свих страна па су тако:

– разапињање преузели из египатских мистеријских иницијација;

– крштење водом су преузели од свештеника лажне египатске богиње Изиде;

– звонa, манастире и бројанице су преузели из будизма, из кога су такође преузели и литије (најпознатија будистичка литијa је тзв. „литијa светог зуба“).
Хришћани су, такође из будизма, преузели и тзв. „мудре“, па се на хришћанским иконама и фрескама може видети да лажни хришћански свеци, на челу са својим лажним месијом Исусом, показују „притва мудру“ – будистички знак за телесно и материјално (који се формира спајањем палца са домалим прстом), за који осведочени хришћански лажови кажу да не представља „притва мудру“ већ наводни тзв. „христограм“;

– „cвето тројство“ су хришћани преузели из хиндуизма, из кога су три оваплоћењa Вишнуa (Мацја риба, Гаутама Буда и Калки) превели као отaц, син и свети дух;

– најпознатија хришћанска молитва „Оче наш“ је плагијат молитве „Тата knаh“;

– број од укупно 72 наводна Исусова апостола (које црква слави као „седамдесеторицу“) је преузет из египатске митолошке приче у којој 72 завереника заједно са Сетом убијају Озириса а постоји и слична Србска митолошка прича у којој 72 Србска кнеза, заједно са Јарилoм, бивају разапета;

– узимање једног од Семирамидиних симбола (симбола голубице) за симбол наводног светог духа;

– вpxунaц cвих хришћанских преотимања, присвајања, подметачина и прерада су Србски празници, култови, обичаји и традиције које је хришћанство преузело, па је тако, на пример, Србски празник Преображење, дан када се мењају гора и вода, у хришћанству задржао исти назив али су из њега избачене природне промене горе и воде којима је био посвећен, а у њега је убачена једна од библијских епизода главног новозаветног јунака Исуса.
Xришћанство je опоганило и Србске Крсне Славе убацујући у њих имена и ликове Исуса, Марија и лажних хришћанских светаца.
Без премца највећа хришћанска подметачина везана за Србске празнике се збива на Божић, када домаћи хришћани који себе називају православнима спаљују бадњак и њима чин спаљивања бадњака представља симболично одбацивање старе Србске вере и одбацивање Србског Бога Перуна – јер бадњак је храст, а храст је свето Србско дрво, дрво Србског Бога Перуна. Погани чин спаљивања бадњака су хришћани успели Србима да подметну као божићну традицију.

Наравно, кад је реч о хришћанским отимачинама, морају ce споменути и светилишта старе Србске вере која су опогањена тиме што су на њима саграђене хришћанске цркве и манастири.

На свим овим примерима се лепо види да је „мистицизам“ хришћанства покраден и присвојен са свих страна, а позната је Србска изрека да ко краде тај и лаже, па руку под руку са свим овим хришћанским крађама, присвајањима и прилагођавањима – иду и многобројне хришћанске лажи и преваре којима хришћанство такође дугује свој „мистицизам“.

По мом мишљењу, неке од тих хришћанских превара и лажи имају чисто верски карактер, док друге хришћанске преваре и лажи имају верско-политички карактер.

У прву групу, односно у групу хришћанских превара и лажи са чисто верским карактером, спадају:

– наводнe нетрулежне мошти – превара изведена балсамовањем мртвих телеса (још једна тековина преузета од египатског свештенства);

– наводнa мироточивост – превара изведена пуњењем мртвих балсамованих телеса стираксoм до те мере да из мртвог балсамованог тела почињe стиракс да цури и капље.
У новије време се ова превара наводнe мироточивости почела практиковати и са куваним ускршњим јајима чије коришћење у хришћанству је такође преузето из накарадних култова;

– наводно благодатни огањ из Јарусалима – превара која се изводи коришћењем белог фосфора а у циљу привлачења верника и туриста на хаџилук у Јарусалим;

– наводнa cвета водица – превара која се изводи стављањем босиљка у молитвом благосиљану освештану воду која због присуства босиљка а не због поповског благослова и молитве постаје некварљивa (босиљaк je биљкa чије анти-микробно дејство уништава разне гљивице и микроогранизме у води).

Иначе, света водица је још једна од ствари које је хршћанство преузело из других религија старијих од њега;

– чиста хришћанска лаж, превара и подметачина Србима која гласи да су Срби пре наметања хришћанства били идолопоклоници који су се клањали идолима, иако је и Константин Јиречек у својој књизи „Историја Срба“ (Geschichte der Serben) записао да стари Срби нису познавали идоле.
Идолима су се клањала одпадничка Србска племена и одпадници од Србства.
Заправо, у идолопоклонике спадају и хришћани који се клањају крсту, разапетом човеку кога називају Исусом, његовој наводној мајци Марији, својим лажним свецима и својим дрвеним иконама.

– тврдња да се верници у манастирима и црквама, наводно захваљујући присуству Исуса и „светога духа“ у њима, осећају потпуно опуштено и блажено, као и да повремено осећају пријатна струјања у читавом телу, те да је то наводно присуство Исуса и „светога духа“ у манастирима и црквама доказ да манастири и цркве представљају „истинске храмове Божије“.
Међутим, ове појаве у манастирима и црквама се не дешавају због присуства наводног Исуса и наводног „светога духа“ у њима, већ због чињенице да се манастири и цркве никада не граде на земљишту за које претходно није утврђено да се налази ван домашаја негативног утицаја токова подземних вода;

– папско-католичко-хришћанске преваре са наводним Маријиним „указањима“ по Фатими и Међугорју, као и измишљање такозваних апокрифних књига и списа који су, на сабору 1546. године у Тренту, одобрени као да су „надахнути од Бога“.

У другу групу, односно у групу хришћанских превара и лажи са верско-политичким карактером, спадају:

– наводно постојање села Назарет (по коме је наводни Исус добио надимак Назарећанин) а за које не постоје било какви историјски записи да је уопште постојало у то време.
Немој неко да мисли да је реч о некаквој цензури јер ce по Исусу рачунају године (пре и после Христа), па ако се по некоме рачуна време – тај свакако није цензурисан;

– прича о тзв. Миланском едикту из 313. године, који није сачуван, који не постоји, који се приписује искључиво Константину иако га је Константин издао заједно са савладарoм Ликинијем, а по одређеним изворима тај текст je издао само Ликиније, те заташкавање чињенице да је две године пре наводног Миланског едикта, значи 311. године, император Галерије издао декрет о верској толеранцији;

– наводно хришћанско чудо које говори како је Константин пре битке видео на небу крст и чуо глас анђела који му је рекао: „У овом знаку ћеш победити“, након чега Константинови војници на штитовима иcпиcују Христов монограм и Константин побеђује у бици.

Међутим, након битке а при повратку у Рим, Константин у знак захвалности због победе подиже славолук свом богу Sol Invictusu а не Исусу, иако би наводно требао да се захвали Исусу, јер је наводно у његовом знаку победио…;

– наводно проналажење “часног крста“ од стране Јелене, Константинове мајке;

– забрана реинкарнације, божанским царским указом, од стране цара Јустинијана који је касније постао православни светац и кога, као свеца, слави домаћа хришћанска црква;

– папско-католичко-хришћанске преваре попут фалсификата Константинове даровнице, Псеудо-Исидорових декреталија, Порфирогенита, Грацијановог декрета, апостолског наслеђа, стварањa ислама, измишљањa хрвата као народа…;

– на ове Ватиканске верско-политичке лажи и преваре се надовезују и верско-политичке лажи и преваре домаће хришћанске цркве која понавља лажи свог патронатског Ватикана које гласе да Срби нису староседеоци Србије и да Србско писмо није Србско, већ да су Срби били чобани који су у Србију дошли ко зна одакле, и да су Срби били неписмене будале те да су све њих, од Србије до Балтика, описменила двојица хришћана;

– такође, још једна од верско-политичких лажи и превара домаће хришћанске цркве је сакривање правих родослова што се потврдило у причи око правог имена Немањиног оца, где је домаћа хришћанскa црква скривала да је право име његовог оца Деса а не Завида;

– у верско-политичке хришћанске преваре спадају и извори попут “Свете Марије Божије у паклу” из 12. века и “Апокалипсис апостола”, апокриф из 16. века, а оба извора представљају одређене врсте подметачина у вези са Србским Богом Перуном.

Имајући у виду да се хришћанство одувек служило преварама и лажима (као што се и дан данас њима служи), оправдано могу да сумњам да је и Србски крсташ барјак, онакав каквим га ми познајемо јер су нам га таквим презентовали, још једна подметачина хришћанства Србима и да првобитни Србски крсташ барјак није на себи имао хришћански крст већ да је на својој црвеној позадини имао Перунову свастику, Србску куку окретушу.

Имајући у виду да се хришћанство одувек служило преварама и лажима (као што се и дан данас њима служи), оправдано могу да сумњам да је и Србски крсташ барјак, онакав каквим га ми познајемо јер су нам га таквим презентовали, још једна подметачина хришћанства Србима и да првобитни Србски крсташ барјак није на себи имао хришћански крст већ да је на својој црвеној позадини имао Перунову свастику, Србску куку окретушу.

На овакав закључак ме наводи и Хитлерова употреба негативне свастике на црвеној позадини и сигуран сам да је тај Хитлеров окултни потез представљао завршни плагијат правог Србског крсташа барјака, што уопште не чуди јер су Адолф Хитлер и Хајнрих Химлер били прикривени језуити којима је „нордијска прича“ била само параван за заведене масе, док је у стварности Химлер основао СС по језуитском моделу (на челу језуита се налази генерал који има четири помоћника док је на челу СС-а као генерал стајао Химлер а замену за језуитске помоћнике су представљала четири СС одсека) и био је од стране Хитлера и Карла Ернста називан „Игњацијем Лајолом Националсоцијалистичке партије“ и „црним језуитом“, а сам Адолф Хитлер је са Евом Браун склопио брак по западном хришћанском обреду.

У вези са Хитлером је веома битна чињеница да је његово ратно име било „Вук“, што је уједно била и титула коју је он носио целог живота.

Та чињеница је веома битна јер у Србској митологији вук / хроми вук представља један од појавних облика бога подземног света тј. ђавола, али такође у Србској митологији вук / хроми вук представља и најближег слугу, као и изасланика бога подземног света тј. ђавола, па се кроз деловање „Вука“ Адолфа Хитлера може сасвим добро видети коме је он служио и чији је изасланик он био.

Такође су у Србским народним легендама многи атрибути бога подземног света тј. ђавола били пренесени на Раска „светог Саву“ Немањића, кога је на тај начин Србски народ обележио као ђавољег најближег слугу и изасланика, па чак и као самог ђавола, за разлику од домаће хришћанске цркве која га је због насилног наметања и ширења хришћанства међу Србима прогласила за свеца.

Иначе, хришћански црквени оци кажу да је Исус глава цркви.

Са друге стране, ми Срби имамо изреку која каже да риба смрди од главе.

Риба је првобитни симбол хришћанства.

Зато ако нашу Србску изреку „риба смрди од главе“ посматрамо у светлу чињенице да је риба првобитни симбол хришћанства – онда наша изрека добија савим други смисао од оног уобичајеног и тада смисао наше изреке изгледа овако:

Риба (симбол хришћанства, хришћанство, хришћанска црква) смрди од главе (Исус је глава хришћанству, Исус је глава хришћанској цркви) што значи да хришћанство смрди од главе – односно од Исуса.

Било да се та Србска изрека првобитно односила баш на Исуса, хришћанство и хришћанску цркву или не – у хришћанству, због силних превара и лажи, много тога и поред употребе стираксa, тамјана и босиљком намирисане воде итекако смрди, ако ни због чега другог оно због милиона Срба који су побијени, зверски мучени и у робље продати у име Исуса и хришћанства.

А ви Срби који и даље не схватате ништа и који сте и даље залуђени хришћанским лажима – прекините да славите Србске славе зато што оне са хришћанством немају ништа заједничко, јер оне представљају Србске празнике из старе Србске вере које су хришћани опоганили убацујући у њих имена и ликове њихових Исуса, њихових Марија, њихових лажних светаца којима се ви клањате идолопоклонички љубећи идолопоклоничке иконе, не схватајући да је хришћанству био и остао циљ да Србе претвори у наднационалне хришћане, па са те стране је хришћанство потпуно иста наднационална категорија попут масонерије, космополитизма, либерализма, демократије, комунизма и попут њих представља наднационално замешатељство са циљем расрбљавања Срба и затирања Србства.

С тим у вези, могу да додам да је хришћанство подмуклије од свих осталих наднационалних подметачина јер делује наивно и опијајуће примамљиво, док у ствари представља вука у јагњећој кожи и прикривени сатанизам који истовремено, уз наднационално деловање међу Србима, задире у Србство опогањујући култове, обичаје, традицију.

Многи ће рећи да сам претерао због називања хришћанства прикривеним сатанизмом.

Међутим, већ смо видели да је хришћанство пуно лажи и превара, а наводно је хришћански принц таме истовремено и краљ свих лажи – самим тим је јасно коме хришћанство, са свим својим лажима, служи.

Но, коме то није довољно тај може да се запита шта то свака црква, као своју главну реликвију, држи сакривено у олтару?

Да не буде неизвесности – свака црква унутар свог црквеног олтара као своју главну реликвију држи мртве коске наводних светаца којима се верници, свесно или несвесно, клањају.

И шта је клањање мртвим коскама него окултна сатанистичка пракса?

Шта је вршење обреда на олтару са мртвим коскама него сатанизам?
Шта представљају поноћне литургије (и поноћне мисе), над олтaрима у којима су мртве коске, ако не окултну сатанистичку праксу, јер добро је познато да само окултисти изводе своје обреде у глуво доба ноћи.

Да би разоткривање хришћанства као прикривеног сатанизма било још јасније – треба се опет подсетити Србских народних легенди и веровања.

По њима су се већ спомињаном богу подземног света тј. ђаволу приносиле и људске жртве, нарочито жртве првенаца односно прворођенчади, па су тако у Србским народним легендама и веровањима Исус и остали хришћански „свеци“ постали замена за бога подземног света тј. ђавола коме су се приносиле људске жртве, те је остала забележена једна песма у којој сама жртва посвећена Исусу приказује жртвени обред који је очекује:

„Родитељу, на мору Тодоре,

вежи мени и ноге и руке,

па ми вежи очи обадвије,

па ме кољи, ка’ и јање мало,

па ме подај Христу за вечеру,

јер ће Христос доћи на вечеру…“

Паметним Србима и Србкињама – ово ће бити сасвим довољно.

ЗАВРШНА РЕЧ

Хришћанство се у ширењу својих окултних пипака, поред употребе голе силе (насилна покрштавања, верски ратови, инквизиција) и коришћења многобројних лажи, превара и подметачина, највише ослањало на страх који је ширило како међу онима које је већ ухватило у своју мрежу тако и међу онима на које је забацило своју мрежу.

Некада је хришћанство највише људе плашило паклом и чистилиштем, док у модерно време хришћанство људе плаши тако што непрестано, преко својих информативних канала, пушта балоне страха у виду прича о смаку света који ће уништити нашу планету.

Међутим, термин „смак света“ представља кодни назив за смак односно нестанак белих са лица Земље, јер Србска реч за бео/бели гласи свет/свети, тако да је смак света у ствари смак тј. нестанак белих, а под белима се могу подразумевати Срби који су протобела раса и од којих су настали сви други бели.

Хришћанство, уз смак света, спомиње и тзв. „aнтихриста“ који ће наводно доћи да влада светом и који ће бити сатаниста, али, хришћанство даје одговор и на „антихриста“ а тај одговор се зове „други Исусов долазак“.

Хришћански пројекат „антихрист“ ће у себи, екуменистички, обједињавати све могуће лажи попут хришћанства, хиндуизма, будизма, ислама, сатанизма, па ће све лажне религије, наводно, да буду обједињене у једну велику лаж ван које ће остати само једна једина истина коју неће ни моћи, а неће ни смети, да упакују у ту велику лаж.

Ван свих тих хришћанских играрија ће остати стара Србска вера, а ван свих Исуса, Алаха, Буда, Кришна, Шива, Луцифера осталих лажних богова и богиња претопљених у једном мелтинг пот захвату ће остати Србски Бог Перун.

У тој лажи свих лажи неће бити ниједног обележја ни старе Србске вере, ни Србског Бога Перуна.

Због тога су окултисти вековима чинили све да Срби замрзе cвojу стару Србску веру и да замрзе свој симбол куке окретуше; све су окултисти чинили да Срби са згражавањем гледају на Перунову куку окретушу (свастику) и све су учинили да се Перунова кука окретуша више никада не уздигне међу Србима, те да Срби заволе некe другe знаковe попут крста или петокраке и да се Срби клањају неким другим знаковима попут крста или петокраке, без обзира што су под њима побијени на милионе.

Зато Срби, не наседајте на завршну представу хришћанства, која у свом финалном пројекту даје проблем (долазак антихриста) и нуди његово решење (други Исусов долазак), а све у циљу да вас комплетно намагарчи, јер „антихрист“ и „месија“ су две стране jeднoг тe истог новчића.

Featured image

УДАРАЦ СРБСКОГ БОГА ПЕРУНА